Intervju Biljane Srbljanović “Slobodnoj Bosni”
Dramski pisac Biljana Srbljanović spada u sam vrh ne samo srpske već i svjetske intelektualne elite. Njene predstave izvode se u 160 pozorišta širom svijeta za koje je osvojila veliki broj domaćih i evropskih pozorišnih nagrada.
Kandidat je Liberalno demokratske partije za gradonačelnicu Beograda na predstojećim lokalnim izborima. Ugledni američki magazin „News Week” svrstao je u pet najperspektivnijih žena svijeta za dvadest i prvi vijek. Osim što je uspješan pisac, Srbljanovićeva je predavač na beogradskom Fakultetu dramskih umjetnosti i na više evropskih univerziteta. Poslednjih godina živi u Beogradu i Parizu, gde je udata za bivšeg ambasadora Francuske u Beogradu Gabriela Kellera.
Damu sa stavom i “petljom”, kako za nju kažu čak i oni koji ne spadaju u njene obožavaoce zbog slobodnog mišljenja i hrabrosti da ga glasno kaže, veoma često osporavaju dežurni patrioti. Kao i kada piše, ona i kada kritikuje to radi argumentovano, oštro i nedvosmisleno. Ova najizvođenija i najnagrađivanija srpska dramska spisateljica u svijetu govorila je za naš list o ………….
Kakva je slika Srbije koju Vi kao dramaturg danas vidite. Koliko je podijeljena, ostrašćena, destruktivna ili pak kreativna i optimistična?
Srbija je u dubokoj krizi, ali Srbija je i zemlja velikih potencijala, strahovitih kapaciteta, pametnih, poštenih i plemenitih ljudi, koje vode nesposobni, korumpirani i opasni političari. Građani su razočarani političkim elitama, do te mere da veruju da ništa više sami ne mogu da promene, da ni na šta sami ne mogu uticati. Povlače se u apatiju, u apolitičnost, glasaju iz straha, a ne prema savesti, i to su najveće posledice urušavanja jednog društva koje je u kratkom periodu posle pada Miloševića tek počelo da staje na noge. Ipak, Srbija je lepa i pametna zemlja i ja sam sigurna da sa samo malo više energije, pravih reči i direktnog obraćanja građanima, onu revoluciju koja nije uspela može da zameni jedna permanentna evolucija.
Vi afirmišete i branite ideju drugačije Srbije, svoje političke stavove «realizujete» preko Liberalno demokratske partije (LDP). Kako je ova stranka sa Čedomirom Jovanovićem na čelu «zadobila» Vaš glas i kako bi izgledao Beograd ukoliko bi na predstojećim lokalnim izborima Vi bili izabrani za gradonačelnicu?
 |
Čedomir Jovanović je jedini nastavljač politike Zorana Đinđića. On je moj kolega sa fakulteta, koga sam upoznala kao dečka neverovatno velike energije, dok je organizovao studentske proteste, prvo na našoj maloj Akademiji, tamo negde, na kraju Novog Beograda, među samo nekoliko desetina studenata, na nekoj livadi gde ima više policajaca nego demonstranata, pa odatle uspeo da podigne na noge čitav Univerzitet, ceo grad, Srbiju celu i da nikada ne odustane. On ima izuzetan osećaj za političku pravdu, socijalnu i društvenu odgovornost, ima viziju Srbije ima veru u nju i njenu budućnost.
To kako su svi saradnici i prijatelji Zorana Đinđica brutalno sklonjeni najpre iz svoje Demokratske stranke, zatim iz vlade, pa i iz javnog života zemlje, kod mene je probudilo ogorčenje i želju da se solidarišem. Slušala sam Čedomira kako govori i koju politiku zastupa, videla kako mu prilaze ljudi od najvećeg integriteta, kao što je Vesna Pešić, i jednostavno je tako dobio moj glas. Onda sam odlučila da im se približim još više, postala članica Političkog saveta, na neki način gravitirala toj stranci. Kada su ti ljudi došli u situaciju da im Koštuničini huligani provaljuju u stanove, lome prostorije i prete smrću, ja sam odlučila da potpuno stanem uz njih.Ja verujem u ideju LDP-a, verujem tom čoveku i njegovim saradnicima, nisu me slagali, prevarili i dali lažna obećanja i kad sam bila njihov glasač, a sada samo mogu da pomognem da nas bude svakog dana sve više, da pokažem ljudima da nije sramota biti u manjini, da sam ponosna da budem sa takvom manjinom od integriteta. Čedomirov govor na završnoj konvenciji u Beogradu, pred poslednje izbore, kada je rekao da bi kao predsednik kleknuo u Srebrenici kako bi Bosna našoj deci mogla da oprosti, ja sam se osetila, po prvi put, lično potresena jednim političkim govorom koji tačno govori ono što i ja osećam. Tada sam odlučila da sve od sebe što imam dam za jednu ideju, da Srbija ponovo postane ono što je u suštini, ponosna i lepa, uređena i cenjena, zemlja za ugled.
Potrošena je ogromna energija građana u rušenju režima Slobodana Miloševića, na kreativan način i Vi ste učestvovali u toj borbi. Mnogi su očekivali brže i veće promjene, zbog čega su one izostale i koliko je Vojislav Koštunica doprinio da je u Srbiji duh Miloševića i dalje živ?
Koštunica je nasledio aparat, vojnu i civilnu tajnu policiju i sve poluge moći iz Miloševićevog perioda. Kada smo ga 5. oktobra praktično izvikali za prvog demokratskog predsednika zemlje, on je to doživeo kao normalan prelazak vlasti, sukcesiju, a ne raskid, nasleđivanje, a ne svrgnuće Miloševića. Đinđić je ubijen u atentatu u čijem su organizovanju učestvovali ljudi iz Koštuničinog kabineta, ljudi koji i danas kontrolišu srpsku tajnu policiju.
Zahvaljujući tom zločinu, Koštunica se dokopao praktično apsolutne vlasti i nije imao dovoljno jak otpor u Đinđićevoj stranci, u kojoj je, nakon atentata, nastala otimačina za mesta u vrhu. Ta obezglavljenost najveće demokratske partije omogućila je da Koštunica zemlju zatvori u jednu petogodišnju permanentnu krizu, i bilo je potrebno vreme da se ljudi trgnu iz šoka i iz razočaranja i letargije u koju su upali, i počnu da organizovano pružaju otor. Ovo su poslednji dani političke vlasti Miloševićevog naslednika.
Vrlo ste aktivni u kritici društveno-političke stvarnosti, koju je u posljednje vrijeme obilježilo vješto manipulisanje patriotizmom premijera Vojislava Koštunice, naročito kada je u pitanju Kosovo. Kako Vi vidite njegovu «bitku za Kosovo»?
Koštunica manipuliše Kosovom kao što je Milošević manipulisao “srpskim pitanjem” tokom devedesetih. Ta je zemlja nezavisna, ja im želim sreću, brze evropske integracije, gde ćemo se, nadam se, ponovo susresti. Ipak, tamo postoji srpska manjina koja nije nikako u dobrom položaju, koja se, i to s pravom, oseća ugrožena i koja je potpuno neintegrisana u institucije sistema države u kojoj živi.
Naša obaveza je da pomognemo tim ljudima, da se osećaju sigurnim, da imaju mogućnosti da ostanu da žive na svojoj zemlji, da rade, privređuju, da biraju kako i na koji način zele da žive. To je najvažniji ispit i za međunarodnu zajednicu i za novu kosovsku državu i za samu Srbiju, koliko će uopšte biti moguće da se ta kriza ovom nezavisnošću reši, ali tako da svi građani Kosova jednom konačno postanu jednaki.
Na tribini Pešćanika u Pančevu, gde ste kao jedan od rijetkih intelektualaca govorili o gubitku Kosovo, hrabro ste se suprotstavili grupi huligana koja je nasrnula na Vas. Svi su bili zatečeni Vašom reakcijom. Koliko su u Srbiji glumci, sportisti, intelektualci spremni da se angažuju u društvenoj katarzi kao što to radite Vi?
 |
Ovde su svi spremni da se angažuju, osim političkih elita. Građani su pametniji i hrabriji od svoje vlasti koja je toliko inferiorna u odnosu na svoje birače da stalno pokušavaju da nas drže u nekom tutorskom odnosu. Od nas kao skrivaju istinu, ne govore nam u lice činjenice od najvećeg značaja za sudbinu zemlje, ponašaju se prema svojim građanima kao da smo maloletni i nedorasli, kao da su nam oni tu da bi nam stvarnost predstavili tako da manje boli.U tome je i tragedija ove zemlje, na vlasti su ljudi bez vizije, hrabrosti i lične snage da se uzdignu na nivo svojih birača. U Pančevu sam bila spremna i fizički da se branim. Ali i zato što sam stajala pred divnom pančevačkom publikom, pred dvesta običnih, hrabrih i jednako gnevnih ljudi, koji ne daju više na sebe. Ta publika je primer građanske svesti u Srbiji, nečega čega nema u redovima vlasti.
Da staneš hrabro pred uzurpatora, nasilnika, fizički jačeg od sebe i kažes, marš bando nacionalistička! I nema više one “građanske pristojnosti”, da fini ljudi ćute dok banda divlja, započinje ratove, pali ambasade, huška narod jedan na drugi, krade i pljačka. Ja sam sa “pristojnošću” raskrstila i nisam ponosna na to, ali ne dam više na sebe, na svoj glas, na svoj integritet.
Deceniju smo zveckali zvončićima i palili sveće protiv ratova, a da ni jedno sarajevsko dete ubijeno iz snajpera spasili nismo. Mene to peče i boli i nosiću to kao sramotu svoje zemlje i svog naroda čitav svoj život. Taj metod, u koji sam, kao pacifista verovala, nije doneo ništa, osim neki naš lični osecaj da smo “probali sve što smo mogli”. Onda je Đinđić 2000. rekao - dosta! Uzeo čovek i organizovao hrabre i jake, koji su spremni da stanu pred svakog zločinca, pred silu policije, pred kordone, tenkove, suzavac i rizik od smrti i da jednom konačno oteraju bandu s vlasti. Ja se danas osećam baš tako. Ničega se ne bojim i jača sam od svih.
Sarajevski reditelj Emir Kusturica, koji se odrekao svog porijekla i zemlje u kojoj je rođen, ne može da Vam oprosti što Vam se ne sviđa to što on radi. Kakvo je Vaše mišljenje o Kusturici kao čovjeku, reditelju i profiteru?
Svoje mišljenje o Kusturici sam iznosila dok me sud nije kaznio i doveo u situaciju da nemam slobodu govora i mišljenja. Zato nisam u prilici da sasvim otvoreno odgovorim na vaše pitanje. Ipak, samo ću reći da ja ne mogu da zamislim da mi neko pali Beograd, ubija sugrađane, izgladnjuje, drži u opsadi, uništava fizički i moralno, i tako četiri duge zime, a da ja odem, pobegnem, prebegnem na stranu neprijatelja, od njega primam velike novce, privilegije, moć, uticaj, vlast i lično profitiram dok moj Beograd krvari.
Za mene je to pitanje svih pitanja, kako Sarajlija ostavi Sarajevo da umire i sedne među ubice i zločince, pusti da ga plaćaju i svojataju, do toga da se odrekne sebe i svoga porekla, svoje zemlje i sugrađana i postane neko drugi. Kako se s tim stvara, kako se živi, kako se spava, ja ne razumem.
Kada su Vas pitali o rodbinskim vezama sa Radovanom Karadžićem, jednom ste rekli da se preko krvi samo prenose virusi. Da li imate neprijatnosti u Srbiji kada govorite protiv «narodnih heroja» Karadžića i Mladića? Hoće li njih dvojica, po Vašem mišljenju, biti izručeni Haškom tribunalu?
Moj otac je rođak Radovana Karadžića, to nas čini valjda “krvno povezanim”. Ali ja se ipak više osećam “krvlju povezanom” sa zločincima koje skrivamo mi, jer Ratka Mladića skrivaju nelustrirane institucije moje zemlje. Ipak, bez obzira na tu sramotu, da u Srbiji još ima ljudi koji Mladića i Karadžića smatraju herojima a ne zločincima, moram reći da je to mišljenje manjinsko, da je ono upadljivo, jer je sramno, ali nije preovlađujuće i često je posledica potpuno nebuloznog odnosa prema mladima iz najsiromašnijih i najugroženijih slojeva, koji jedva da su se i rodili kad su ova dva bandita palili i ubijali Bosnu, ne znaju zapravo ništa o tome, samo su izolovani, materijalno ugroženi, razočarani i prijemčivi za svaku vrstu manipulacije.
Kad vidite dete od 18 godina koje misli da nije tako strašno što je Stambolić ubijen, jer je “bio komunista”, a da pri tom nemaju pojma ni šta je komunizam, ni šta je ubistvo, ni šta je smrt, meni je to najgora posledica izolacije i to ne samo one za koju smo sami krivi. Kada vidim te ostrašćene mlade huligane, jedva punoletne, kako urlaju po stadionima “nož, žica, Srebrenica” moja sramota je velika, ali je mnogo veća odgovornost mene, kao pripadnika jednog društva koje još ništa nije učinilo da se obrati tim novim generacijama, objasni im šta oni zapravo slave, u školi da ih naučimo, pa da moraju da odgovaraju za ocenu, šta se to dogodilo u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu. Kada “Razglednica iz groba” Emira Šuljagića
postane obavezna lektira za osnovce u Srbiji, neće više biti ijednog deteta koje će glupavo da ponavlja parole zločinaca, a da mu niko nije rekao šta on to i o čemu govori.
 |
U srbijanskoj kulturi Vi ste brend. Vaš blog na sajtu B92 je najčitaniji na prostoru bivše Jugoslavije. Zbog čega pišete blog?
Mrzim reč “brend”, to znači “robna marka”, a ja nisam ni roba ni marka. Ja sam ja - književnica i aktivista, koja pokušava da promeni svet. Blog pišem jer je to najdirektniji i najpošteniji način aktivizma koji sam u ovom trennutku umela da smislim. Vezana sam za kuću B92, izuzetno su mi važni u životu još iz perioda kada smo ih “na lavor” hvatali i slušali, kada su bili malena, konstantno ometana radio stanica i kada su me pozvali i pružili mogućnost da sama pišem i uređujem svoj blog, sama kontaktiram sa svojim čitaocima, bez urednika, rokova, filtera, zadrške, i ja sam to shvatila kao priliku da prodrmam jedan sloj društva.Ja pišem blog jednim sasvim drugačijim stilom od svoje literature, tome pristupam srčano, fajterski, uličnim rečnikom, sama stojim pred komentatorima, svakome se od njih obraćam, to je moja akcija promene Srbije od vrata do vrata, od kompjutera do kompjutera, jednog čoveka dnevno da nateram da razmisli o onome o čemu govorim, i ja sam svoju misiju ispunila. To naravno, često boli, košta puno nerava, vreme odlazi u neverovatnim količinama, ali ja ništa drugo i nemam toj zemlji da dam, osim svoje ljubavi, živaca i vremena. Nemam za šta da se čuvam, nemam šta da štedim, ja jednostavno dajem sve što imam.
Koliko je umjesna umjetnička obrada velikih tragedija poput Srebrenice ili Vukovara? Kako zadovoljiti potrebu da se o velikim tragedijama posredstvom umjetnosti progovori, a izbjeći opasnosti da se one banaliziraju (npr. u BiH postoji poplava loše književnosti o žrtvama zločina i traumatičnim iskustvima)? Tekstovi o takvim temama imaju drugačiju težinu kada ih napiše neko u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu? Koliko Vas privatno takve teme zanimaju?
Jako, jako, jako je teško odgovoriti na ovo pitanje. Umetničke obrade holokausta, najvećih tragedija naše istorije, mnogo su ubojitije, jače i istinitije od svake hronike, dokumenta, novinskog članka i fakta. Ipak, ja se ne osećam ni dovoljno snažnom, ni doraslom, da pišem direktno i konkretno o Srebrenici. Ja to doživljavam stomakom i srcem, a ne mozgom i talentom, i ne znam kako bih tu muku i tugu koju imam umela da pretočim u reči, u jedno autonomno umetničko delo, koje je dobro i istinito. Toj tragediji nisam dorasla, ne bih nikada umela da napišem nešto suvislo. Ja o tome umem samo da ćutim i da spustim glavu od sramote.
Dva Vaša komada su prikazana pred sarajevskom publikom, jedan nedavno u okviru festivala Sarajevska zima. Kakvi su utisci? Kakva je općenito regionalna saradnja u pozorišnom svijetu? Da li ste u posljednje vrijeme imali priliku gledati neku bh. predstavu ili čitati nekoga od bh. autora?
Veoma volim bosansko pozorište, ono je jedno od najvažnijih i najvitalnijih u regionu. Haris Pašović i Dino Mustafić, na primer, su velika imena koja su odavno prešla granice Bosne. Nažalost, nisam do sada još imala priliku da dobijem i zvanični poziv za Mess ili da jednostavno dođem sa nekom svojom predstavom i susretnem se sa sarajevskom publikom, koja je za svakog pozorišnog autora užasno važna. Sarajlije u pozorištu su otvoreni, iskreni, neposredni i nikada nisu blazirani, tačno po tome kako diše publika dok predstava traje možete najbolje osetiti koliko ste dobro napravili nešto. Kod te publike nema kalkulacije, nema laži i prevare, oštra je i beskompromisna, ali i otvoreno i bez snobovske zadrške pokaže svoju naklonost i pozdravi ono što joj se sviđa. Nadam se da ću uskoro imati priliku da dođem i pokažem i sebe, uz svoj rad, publici, ljudima i gradu koji veoma volim i izuzetno cenim.
Biljana Srbljanović
