Srpsko društvo i Zoran Đinđić
Ko čeka istinu o ubistvu od ličnosti izrasle iz kulture smrti
Nema ničeg novog ni u žurbi da se donese sud o Zoranu Đinđiću: kako drukčije nego `s nogu`? Bez primera za upoređenje je, međutim, pokušaj da se Zoran Đinđić svede na onu meru za koju se pretpostavlja da je dovoljna da se racionalizuje egzekucija koja je izvršena nad njim kao srpskim premijerom. Preovlađujuća, zlokobno uprošćena, interpretacija Zorana Đinđića sve manje govori o njemu, a sve više o stanju duha u srpskom društvu. Na kojoj matrici funkcioniše to društvo ako ravnodušno, uz muk intelektualne i akademske javnosti, iščekuje da joj istinu o Zoranu Đinđiću, filozofskom misliocu, pobunjenom intelektualcu i modernom političaru, saopšti jedna ličnost izrasla iz kulture smrti koja je obeležila poslednju deceniju 20. veka? Čovek optužen za najteže zločine u Srbiji i institucionalno povezan sa zločinima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu?
…Danas je, međutim, na delu pokušaj da se ličnost Zorana Đinđića profiliše nezavisno i nasuprot njegovom filozofskom i političkom stvaralaštvu. Kako drukčije nego diskreditujući, i posthumno, njegovu ličnost. To je izraz besa inferiornih i osvetoljubivosti duha palanke.
Osvetoljubivost duha palanke
Kad je shvatio da je u Srbiji - i nakon rasapa nacionalnog korpusa, sloma države i uništenja društva - snaga istorijske inercije ipak jača od svesti o životnoj nužnosti promena, Zoran Đinđić je rekao: `Nedostaje nam tradicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju nam ljudi sa jakim karakterom u javnom životu. Previše je mudrovanja i površnog nezadovoljstva, koji ne podstiču i ne oplemenjuju akciju, nego je blokiraju. I previše intriga i tračeva kao u Rimskom carstvu, godinu dana pre njegovog pada. Zbog toga naša nacionalna istorija ponekad podseća na Sizifov posao. Kamen je uz velike žrtve doguran skoro do vrha, ali onda proradi neki usud i sve se vrati na početak.`
Za naše individualno i kolektivno sazrevanje od suštinske je važnosti upravo objašnjenje onoga što je Zoran Đinđić nazivao usudom, drugi zakonitošću, treći konstantom moderne istorije Srbije. Onoga zbog čega se Stojan Novaković u 19. veku pitao: `Da li je srpski narod sposoban za razvitak?` Ali, pokazalo se, ni to objašnjenje nije manje sizifovski posao. Odvajkada se, govorio je Jovan Skerlić, `sve radilo s nogu i od danas do sutra`. Naprečac su izricani sudovi o istorijskim pojmovima i ličnostima. A zatim su ti sudovi, opet snagom inercije, ukorenjivani kao dogme.
Nema, dakako, ničeg novog ni u žurbi da se donese sud o Zoranu Đinđiću: kako drukčije nego `s nogu`? Bez primera za upoređenje je, međutim, pokušaj da se Zoran Đinđić svede na onu meru za koju se pretpostavlja da je dovoljna da se racionalizuje egzekucija koja je izvršena nad njim kao srpskim premijerom. Preovlađujuća, zlokobno uprošćena, interpretacija Zorana Đinđića sve manje govori o njemu, a sve više o stanju duha u srpskom društvu. Na kojoj matrici funkcioniše to društvo ako ravnodušno, uz muk intelektualne i akademske javnosti, iščekuje da joj istinu o Zoranu Đinđiću, filozofskom misliocu, pobunjenom intelektualcu i modernom političaru, saopšti jedna ličnost izrasla iz kulture smrti koja je obeležila poslednju deceniju 20. veka? Čovek optužen za najteže zločine u Srbiji i institucionalno povezan sa zločinima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu?
Jedan od onih malobrojnih intelektualaca koji žive i istrajno rade u unutrašnjosti Srbije, a koje palanka u centru gotovo nikad nije primećivala, nedavno mi je o Zoranu Đinđiću pisao: `Njegova tragična smrt, surova likvidacija jednog darovitog čoveka na vrhuncu zrelosti i stvaralačke energije, jedan je od pokazatelja gde smo danas i koliko su bolni putevi našeg uklapanja u savremene evropske i svetske tokove. Lično sam ga poznavao kao mlađeg kolegu i veoma mi je žao što ga je politika namamila na opasne virove i otrgla mu iz ruke sjajno filozofsko i publicističko pero`.
U onome što su povodom ubistva Zorana Đinđića napisali Vladimir Gligorov, Božidar Jakšić, Vesna Pešić, Dobrica Ćosić, Desimir Tošić i Danilo Basta - sadržana je skica za biografiju Zorana Đinđića kao jedinstvene pojave, ne samo u Srbiji. Tako su njega videli filozofi Ernst Keler i Dunja Melčić u svojim govorima na skupu povodom godišnjice ubistva u Konstancu, nemačkom gradu, na čijem je univerzitetu, pre četvrt veka, Zoran Đinđić doktorirao.
Za Zoranom Đinđićem ostalo je obimno pisano delo: studije, rasprave, eseji, članci iz filozofije, prevodi. I pravo obilje tekstova o politici neverovatno velikog raspona u žanrovskom smislu: rasprave, članci, polemike, govori, intervjui. Pisano delo Zorana Đinđića neće nikad izgubiti mesto primarnog istorijskog izvora za proučavanje njegovog intelektualnog formiranja, i njegovih filozofskih i političkih pogleda. Menjaće se samo istorijska perspektiva interpretatora tog dela. To je legitimno. Danas je, međutim, na delu pokušaj da se ličnost Zorana Đinđića profiliše nezavisno i nasuprot njegovom filozofskom i političkom stvaralaštvu. Kako drukčije nego diskreditujući, i posthumno, njegovu ličnost. To je izraz besa inferiornih i osvetoljubivosti duha palanke.
Intelektualno formiranje Zorana Đinđića nije tipično za srbijanskog intelektualca. U mladosti, on je bio sklon radikalnim rešenjima. Ko to nije bio u generaciji 1968. čija je pobuna i provocirala intelektualno buđenje šesnaestogodišnjeg Zorana Đinđića? Njegova pomenuta sklonost radikalizmu manifestovala se sedamdesetih godina u simpatijama za terorističke organizacije u Zapadnoj Evropi, posebno za Baden-Majnhof u Nemačkoj. A osamdesetih godina u njegovim predgovorima i pogovorima srpskim izdanjima dela teoretičara anarhizma i terorizma na prelasku iz 19. u 20. vek, ruskog kneza A. P. Kropotkina.
Odlazak u Nemačku, posle završenih studija filozofije u Beogradu, imao je suštinski značaj za intelektualno formiranje Zorana Đinđića. To nije došlo kao rezultat sticaja okolnosti. Zoran Đinđić je u Nemačku otišao sa ciljem, moglo bi se reći s planom, da učeći potraži odgovore na pitanja koja je generacija 1968. otvorila, ali koja su njega misaono obuzela. Filozofa i čoveka političke prakse povezivao je u njemu, u suštini, duboko revolucionaran duh. U tom smislu, Zoran Đinđić nije tipičan.
U Nemačkoj, kroz debatu o terorizmu, čiji je mentor bio Jirgen Habermas, Zoran Đinđić se, kako je sam govorio, `politički specijalizovao` i udaljio od radikalizma. Tokom desetogodišnjeg boravka u Nemačkoj, zarađujući za život, Zoran Đinđić je u tamošnjim bibliotekama i u intelektualnim zajednicama univerziteta u Frankfurtu i Konstancu, prošao kroz `topionicu duha`, kako je Aleksandar Hercen nazvao svoje iskustvo sa nemačkom filozofijom. Njegova doktorska disertacija o problemima Marksove teorije bila je samo središte njegovih krajnih projekata iz filozofije. Znalci danas kažu da su zaključci do kojih je u disertaciji došao revolucionarni, i da je baš zato `izgledalo… kao da to niko nije primetio`. Slično je bilo i sa njegovom političkom filozofijom koja je kondenzovana u tekstu Srbija - šta je to? (1989). Sa svojim filozofskim i političkim pogledima Zoran Đinđić je išao ispred svog vremena, pogotovo ispred ovdašnje sredine. I to toliko - `da čak ni on sam kao političar nije mogao otvoreno da posegne za njima` (D. Melčić). Možda je upravo u ovome i sadržan ključ za dešifrovanje Zorana Đinđića kao filozofa u politici.
Za života, u opoziciji, režim nije Zorana Đinđića profilisao kao svog političkog protivnika, već kao neprijatelja naroda. On je bio `izdajnik`, `strani špijun`, `nemački čovek`, `plaćenik NATO-a`. Rečju - `praktično slobodan za odstrel`. Pod režimom čija je legitimacijska osnova bila populistička - `ako bi me neko ubio`, govorio je Zoran Đinđić, `on bi bio patriota… a ne bi se sprovodila ni neka naročita istraga`. Demarkacija je bila veoma jasna: `Zoran Đinđić je demon koji je sve to (opoziciju - L. P.) organizovao` - govorio je javno Slobodan Milošević. `Milošević i ja smo ontološka suprotnost` - definisao je Zoran Đinđić prirodu sukoba.
Na mestu premijera, Zoran Đinđić je, u najboljem slučaju, smatran kontroverznom ličnošću. Pri tom, kontroverza nije nalažena na ravni filozof - političar, već isključivo na ravni praktične politike. Svet je u Zoranu Đinđiću video intelektualnog arhitektu alternative i doraslog partnera. U Srbiji, nacionalni predznak legitimacijske osnove za tretman Zorana Đinđića kao neprijatelja naroda zamenio je socijalni predznak. Vlast nije predstavljala zaštitu za Zorana Đinđića: on je ostao `praktično slobodan za odstrel`.
U Srbiji, zemlji koja je u ratovima potpuno devastirana, i koja je sa neumitnom tranzicijom kasnila za drugim istočnoevropskim zemljama čitavu deceniju i po, propustivši tako one razvojne cikluse koje su ove zemlje koristile posle pada Berlinskog zida - prva tranziciona vlada bila je sumnjičena, a zatim i otvoreno optuživana za korupciju i veze sa organizovanim kriminalom.
U isto vreme, u zemlji u kojoj su iz prirode vladavine (vanustavno, vaninstitucionalno, vanstatutarno, pomoću ulice - proklamovao je i tako vladao Slobodan Milošević), a na pljački, sveopštem nasilju i zločinu izrasle čvrste strukture koje su zaskočile društvo - legalizam je postao obična floskula.
Kampanja protiv Zorana Đinđića kao premijera intenzivirana je posle donošenja odluka od kojih je, kao od one o saradnji sa Haškim tribunalom, zavisio kredibilitet zemlje, a za koji je on preuzeo odgovornost. Stvorena je konfuzija, jer su napadi dolazili iz bloka koji je bio protiv režima Slobodana Miloševića i koji je smatran demokratskim. Upravo to je optužbama dalo uverljivost. Zoran Đinđić je bio svestan toga i govorio je: `Demokratska stranka Srbije je dosta vešta u klevetama, i to iza manastirske ozbiljnosti. Iz smrtno ozbiljne poze mogu da vam izreknu najgore i najgnusnije laži i ljudi kažu: taj koji toliko ozbiljno i zabrinuto izgleda ne bi valjda lagao`.
Zoran Đinđić se pitao kako u novoj situaciji ponovo uspostaviti demarkaciju ne da bi smanjio rizik za sebe lično, već da bi izbegao da se u konfuziji ne udavi strategija evropske Srbije. Osećao je da kriminalizacija Vlade i njega lično predstavlja teren za organizovan nastup snaga kontinuiteta. `Ne bih bio iznenađen`, govorio je posle sto dana Vlade na čijem je čelu bio, `ako bi se u izvesnom trenutku konzervativni deo nacionalnog bića okrenuo i rekao: Stani, kakav Zapad, truli Zapad, nećemo mi kapitalizam, nećemo da radimo za druge, da budemo sluge, da nam fabrike uzimaju drugi`. Da li se to već dogodilo?
Odgovor na ovo ključno pitanje ne mogu odložiti pretpostavke o Zoranu Đinđiću kao čoveku političke prakse; uz marginalizovanje njegovog pisanog dela. Upravo u tom delu sadržana je najpotpunija strategija evropeizacije Srbije u njenoj modernoj istoriji.
Ona se temelji na: dubokom razumevanju epohe, na bilansu nacionalne istorije u poslednja dva veka, dijagnozi gde se Srbija danas nalazi, prioritetima izvedenim iz orijentacije, na budućnost. I nepogrešivom osećanju faktora - vreme.
18.02.2008.
Izvor: “6yka“