Kralj romske muzike Šaban Bajramović preminuo je u nedelju u Nišu, potvrđeno je agenciji Beta u kardiološkoj klinici Kliničkog centra tog grada.
Bajramović, veliko ime romske muzike i umetnosti, primljen je u bolnicu zbog infarkta u nedelju ujutru, a preminuo je oko 12 časova.
Šaban Bajramović bio je najplodniji, najproslavljeniji, najznačajniji romski pevač, kompozitor i pesnik na prostorima Balkana.
Zvanični kralj romske muzike
Rođen u Nišu 16. aprila 1936. godine, prvu ploču snimio je 1964. godine. U karijeri je snimio 20 albuma i oko 50 singlova, a napisao je i komponovao oko 700 pesama.
U devetnaestoj godini je, zbog ljubavi, pobegao iz vojske, pa je kao dezerter, osuđen na tri godine zatvora na Golom otoku. Pošto je na Vojnom sudu izjavio da niko ne može da ga osudi onoliko koliko on može da izdrži, kazna mu je bila povećana na pet i po godina.
Ni zatvor nije mogao da ugasi nemirni duh muzičara, koji osniva zatvorski džez orkestar. U intervjuima je često izjavljivao da je Goli otok bio njegov “životni univerzitet”.
Više od 20 godina bio je na čelu sastava Crna Mamba, a na lični poziv Nehrua i Indire Gandi nastupao je u Indiji, gde je zvanično proglašen za Kralja romske muzike.
Njegova izvedba pesme “Đelem, đelem” izabrana je za himnu svih Roma sveta. Poslednji album, “Romano raj”, objavio je prošle godine.
Osim muzike, bavio se i filmom, pa je ostvario manje uloge u filmovima “Nedeljni ručak” i “Anđeo čuvar” Gorana Paskaljevića, “Gypsy magic” Stoleta Popova i “Crna mačka, beli mačor” Emira Kusturice.
Bio je oženjen Milicom, sa kojom je živeo u Nišu i dobio četiri ćerke.
“Moja deca rasuta su po celom svetu, a to mi predstavlja tužnu inspiraciju za nove melodije” izjavio je svojevremeno umetnik, koji je inspirisao izvođače kao što je Goran Bregović, i druge.
Bajramović se nedavno požalio na slabo zdravlje i težak život, a tom prilikom mu je, prošle nedelje, ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić uručio jednokratnu novčanu pomoć.
Bajramović se tada požalio da, nakon 40 godina pevanja, nema poseta niti prijatelja, i priznao da se muči.
Brajović: Smrt Bajramovića gubitak za našu kulturu
Ministar kulture Srbije Vojislav Brajović izjavio je tokom dana Tanjugu da je sa ogromnim žaljenjem primio vest o smrti popularnog i cenjenog pevača Šabana Bajramovića.
“To je trajni gubitak za našu kulturu”, ocenio je ministar, upućujući iskreno saučešće, pre svega Bajramovićevoj porodici.
Brajović je naglasio da mu je “strahovito žao što Bajramović nije uspeo ni da čuje informaciju da je u petak, 6. juna, nadjeno rešenje za prevazilaženje problema oko njegovog statusa penzionera i da ga je komisija za dodelu posebnih priznanja uvrstila medju dobitnike”.
“Otišao je jedan od najvećih džez pevača koji je ostvario vrhunske umetničke domete”, zaključio je Brajović.
(agencije/MONDO)
јун 8th, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija |
no comments
Vesna Pešić je bila u pravu: privilegija je upoznati Srđu Popovića. Mihajlo Mihajlov, Mića Popović, Dobrica Ćosić, Željko Ražnatović Arkan, Franjo Tuđman, Dobroslav Paraga, Andrija Artuković, Vojislav Šešelj – samo su neka od imena koje je, tokom advokatske karijere, branio Srđa Popović. Kao advokat Ružice Đinđić, u znak protesta zbog činjenice da nije do kraja rasvijetljena politička pozadina atentata na prvog demokratskog predsjednika srpske vlade, Popović je odbio da iznese završnu riječ. Rekao je da će to učiniti kada za to dođe vrijeme. Sudeći po onome što se u Srbiji događa nakon 11. maja, neizvjesno je da li će ikada.
DANI: Drama formiranja nove srpske vlade neminovno je morala dobiti ton lakrdije čim se u nju uključio Vaš nekadašnji klijent, Vojislav Šešelj. Šta je izjavom da je Zvezdan Jovanović “novi Gavrilo Princip,” želio da poruči?
POPOVIĆ: To je bio njegov način da se uplete u pregovore o vladi. Naime, radikali i Koštunica znaju da su na proteklim parlamentarnim izborima slabo prošli i trude se da po svaku cenu nekako formiraju vladu. Uvereni su da je Socijalistička partija Srbije mnogo bliža njima…
DANI: Pa, da li je?
POPOVIĆ: Jeste, ali ne zaboravite da je SPS pre svega besprincipijelna stranka. Kada je o Šepelju reč, on misli da je konačno došao momenat da neke stvari zakuca, da ih dovede do kraja.
DANI: Koje stvari?
POPOVIĆ: Dok demokrate plaše građane pričom da bi radikalska vlada značila povratak Miloševića, a SRS i narodnjaci to nevesto negiraju, Šesšelj im iz Haga ovim poručuje: Da, tačno je! Značila bi upravo to: povratak u devedesete!
DANI: Ali, zašto to radi?
POPOVIĆ: Zato što ne razume da su se stvari, otkako je otišao u Hag, u jednom delu promenile. Radikali očigledno shvataju da im je tom izjavom Šešelj naneo štetu, pa sada pokušavaju da se pravdaju pričom da njihov predsednik nije hteo da veliča atentat, nego da kaže da Zvezdan Jovanović nije ubica. Tomislav Nikolić je mnogo ciničniji i mnogo pragmatičniji od Šešelja i, otkako je na njenom čelu, stranku je podigao, povećao joj rejting….
DANI: Ne čini li Vam se da je ova Šešeljeva glupost zapravo imala za cilj da Nikolića i one radikale koji bi simbolično voljeli da sa revera konacno skinu bedž “haškog vojvode”, podsjeti na to ko je gazda, da im podvali i ne dozvoli da se suviše odmaknu od njega?
POPOVIĆ: Tako je! Šešelj ne dozvoljava da se ta stvar rasplinjava. Misli - pobedićemo i to pod svojom zastavom. Videli se da Mirčić, kandidat za ministra policije u eventualnoj vladi radikala i Koštunice, pokušavajući da objasni šta je njihov vođa mislio, ide korak dalje, pa preti da će, postane li ministar, obnoviti proces za ubistvo Zorana Đinđića. To je glupost! Istragu može da otvori samo sud i to na predlog tužilaštva. Funkcija ministra policije sa tim stvarima nema nikakve veze…
DANI: Ali je simptomatična zato što pokazuje na koji način oni dozivljavaju vlast.
POPOVIĆ: To deluje zastrašujuće! Mirčić misli da kao ministar policije može da radi šta god hoće. To su signali koje radikali šalju jednom sloju srpskog društva koji takve stvari voli da sluša. Čudi me kada ljudi rezultate izbora povezuju sa strankama, kada računaju, kalkulišu, prve koalicije…Nisu ovde stranke problem.
DANI: Šta je problem?
POPOVIĆ: Problem je društvo koje za te stranke glasa. Ne mogu da zamislim koji to milion ljudi glasa radikale. Kada tako nešto kažete, odmah vas optuže kako 30% građana proglašavate idiotima. Ne! Treba se suočiti sa činjenicom da živimo u zemlji u kojoj je 50% stanovništva polupismeno, neobavešteno, zatrovano medijima koji su finansirani iz nepoznatih izvora… Kada takav čovek izađe na biralište, siguran sam da on jednostavno nema pojma za koga je glasao. Kaže - nešto mu se dopalo.
Šta mu se dopalo?! To što će da hapse, što će rehabilitovati Legiju… Demokratija ima smisla kada imate jednog ekonomski nezavisnog i dobro obaveštenog birača, nekoga ko ima informacije i ume da misli. Inače, to prosto brojanje glasova iza kojih ne znate šta stoji, to je glupost! Izvinite, pa taj narod je više puta birao i Slobodana Miloševića! Nisam uopšte impresioniran brojevima. Možemo sutra izaći na izbore i izglasati da su dva i dva pet, ali oni to nikada neće biti. O istinama se ne glasa.
DANI: Vidjeli ste da je Vlada na proslonedeljnoj sjednici jednoglasno osudila Šešeljevu izjavu. Je li Vas iznenadio Koštunicin glas u tom smislu?
POPOVIĆ: Ne. Znate zašto? Tokom suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, tražio sam da se saslušaju neki funkcioneri Demokratske stranke Srbije zato što su oni svojim nezakonitim ponašanjem sebe učinili sumnjivim u smislu da su imali interes da se tako nešto dogodi. Atentatore su - hajde da to tako kažemo - podržavali na jedan veoma neobičan način. S obzirom na to da je sud odbio moj predlog, sumnja je ostala. Sada ih je Šešelj stavio pred nemoguć izbor. Ako bi ćutali, dodali bi još jedan kamen u tu ogromnu zgradu sumnje. Ljudi bi rekli: pa, naravno! Ovako, ta osuda ih ništa ne košta.
DANI: Zašto je sud odbio taj Vaš predlog?
POPOVIĆ: Objašnjenje je bilo nategnuto i pravno nepismeno. Navodno, advokati su izneli sve dokaze koji se tiču neposrednih izvršilaca, a tužilac ne vodi nikakav proces protiv onih koje želimo da saslušamo. Međutim, tražio sam samo da se ispitaju političke okolnosti kako bi se utvrdilo smisao događaja, motivacija, šta su ti ljudi hteli, zašto su se tajno viđali sa Legijom, zašto su pisali pisma Aci Tomiću dok je ovaj bio u zatvoru i molili ga da ćuti, zašto su podržali oružanu pobunu. Oružana pobuna je napad na ustavni poredak. Legija je hteo da dovede nekoga na vlast. Koga? Nije to bilo obično ubistvo u kome ćete utvrditi ko je pucao, gde je ulazna, a gde izlazna rana! Ako je Legija imao nameru da izvrši državni udar, onda moramo utvrditi u čije ime i u čiju korist.
DANI: Osim Koštunice, čije ste još saslušanje tražili?
POPOVIĆ: Dragana Jočića, Radeta Bulatovića, Gradimira Nalića, Aleksandra Tijanića…
DANI: Zašto Tijanića?
POPOVIĆ: Zato što je u jednoj emisiji rekao da zna da su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum, kao nezgodni svedoci, najpre likvidirani od strane SAJ-a, pa bačeni u dvorište te kuće u Meljaku. Rekao je i da su pripadanici SAJ-a od nekoga iz Đinđićeve Vlade dobili 50 hiljada eura za taj posao. Tijanić, naravno, neće direktno da kaže ko je taj čovek, čime unosi neosnovanu i neopravdanu sumnju koja komplikuje sudski proces. Tijanić je, osim toga, bio u Vladi one noći kada se Legija predao.
DANI: Da li je to razjašnjeno?
POPOVIĆ: Mnoge stvari nisu razjašnjene. Jočić se sa Zlatibora helikopterom hitno vratio u Beograd da bi se, bez znanja suda koji to mora da odobri, video sa Legijom. Ministar policije insistira da sa ubicom razgovara u četiri oka, a onda na pitanje o čemu su razgovarali, kaže: Legija je tražio da garantujem bezbednost njegovoj porodici. Pa, čekajte! To se završava za 20 sekundi! Legiji, koji je bio zarastao u bradu , doveli su čak frizera u kancelariju! E, tako se ljudi ne hapse! Osim Tijanića, tu su bili prisutni ministar pravde, šef BIA-e… Umesto što su sa Legijom diskutovali dva i po sata, trebalo je da ga predaju u “29. novembar”, pa onda u Centralni zatvor.
DANI: Zašto su stvari, bez obzira na presudu, ovdje i dalje užasno zamućene?
POPOVIĆ: Da bi se to razjasnilo, sve treba staviti u jednu mnogo širu sliku.
DANI:Na šta mislite?
POPOVIĆ: DOS je 5. oktobra odlučio da ide do kraja i zato su izveli toliko ljudi na ulice. Istovremeno, lideri DOS-a su od Miloševića i Pavkovića, tadašnjeg načelnika Generalštaba, dobijali signale i poruke da ne pokušavaju da sruše vlast na ulici. Postojala je dilema - da li da se upuste u revoluciju koja je značila neizvesnost i ljudske žrtve.
Zoran Đinđić je shvatilo da bi takav korak predstavljao ogromni rizik, tako da se išlo na nešto drugo. Napravljeni su dilovi sa Miloševićevim okruženjem, u čemu je pomagala CIA. U igri je bio veliki novac. Neki Miloševićevi ljudi su kupljeni gotovinom, a drugi obećanjima da će biti pošteđeni krivičnog gonjenja. U toj odluci da napravite dil sa Miloševićevim ljudima nalazim odgovor na pitanje zašto se sve kasnije događalo na način na koji se događalo.
DANI: Zašto se događalo?
POPOVIĆ: Dil sa Miloševićem je značio da ste ostavili nedirnut njegov aparat, novac, tajkune… Đinđić je sam o tome govorio: nama se, kaže, preko dana činilo da smo neka vlast, a onda noću, kada bi se vratili kući, shvatali smo da mi od te vlasti zapravo nemamo ništa! Izbor Koštunice je deo te priče.
DANI: Na koji način?
POPOVIĆ: Koštunica je bio prihvatlji za ovu drugu stranu za koju Đinđić nije bio nikako. Mislim da je Koštunica pre pristanka da prihvati tu kandidaturu išao na konsultacije kod Dobrice Ćosića…
DANI: Zasto kod Ćosića?
POPOVIĆ: Da mu se ne bi zamerilo što sadi tikve sa Đinđićem…Setite se da je sam Milošević, nekoliko dana pre proglašenja te kandidature, dao izjavu: nije Koštunica problem! Problem je Đinđić! I to je tačno! To je bio signal ljudima da private Koštunicu jer je on, je li, pola nas. To je sam kasnije pokazao.
DANI: Kako?
POPOVIĆ: Tako što je od prvog trenutka ponavljao da nema revanšizma, nema lustracije, nema Haga, obračuna sa Miloševićem jer je on, Bože moj, predsednik najjače opozicione stranke…Koštunicin inauguracioni govor je bio antiklimaks u odnosu na ono sto se događalo 5. oktobra. Tri meseca je članstvu SPS-a, službama, tajkunima trebalo da shvati da im se ništa neće dogoditi, da su odlično prošli i da ništa nije izgubljeno…
DANI: Rekli ste da je Koštunica tražio zeleno svijetlo od Dobrice Ćosića…
POPOVIĆ: Ne samo od njega. Sećate se da je počeo da se viđa sa generalima, sa…Ne mogu ni da zamislim sa kim se sve jos viđao. Cilj je bio da se spase velikosrpski projekat, da se ništa ne promeni…
DANI: Kome je bilo u interesu konzerviranje stanja?
POPOVIĆ: Pre svega onima koji su, pored Miloševića, bili odgovorni za stvari koje su se ovde dešavale. Pa, ne mislite valjda da je Milošević bio sam za sve odgovoran?!
DANI: Sudeći po izjavama njegovih saradnika, formalnih i neformalnih savjetnika koji su prekrajali granice, generala, popova, ispada da je za sve bio kriv samo Milošević!
POPOVIĆ: Naravno! Svim tim najrazličitijim kandidatima za Hag je bilo u interesu da se konzervira Miloševićev sistem, da sve ostane kako je bilo. Kada me pitate o Ćosiću, njegova najveća uloga je bila to što je krajem osamdesetih jedan značajan deo nekadašnje opozicije komunističkom režimu predao u ruke Miloševiću.
To su ljudi koji su formirali javno mnjenje. Sećam se da sam Dobricu jednom sreo na ulici sutradan pošto je bio kod Miloševića na večeri. “Čujem da ste bili kod Miloševića. Kako je bilo?” - pitao sam ga. “Fascinantno! Fascinantno!”- ponavljao je.
DANI: Čime je bio toliko fasciniran?
POPOVIĆ: Reći cu Vam: Milošević je pokazao spremnost da u realnost prevede sve fantazije tog Dobricinog srbustvujućeg kruga SANU. Jer, Dobrica mu je verovatno rekao: pa, to ne može bez rata! I?! U čemu je problem?! - pitao je Milošević. Naravno da je to Dobricu fasciniralo. Mislio je: e, ovo je čovek! Takav nam treba!
DANI: Na koga jos mislite kada kažete “srbustvujući Dobricin krug”? Na kružook iz Simine 9A?
POPOVIĆ: Na dosta njih, od kojih su se neki, kao Mihiz, Žika Stojković, Mića Popović, ubrzo opametili. Ali, u tom prvom, odlučujućem trenutku kada se očekivalo da Beograd Miloševiću pruži neki otpor, na scenu je stupio Dobrica i obezbedio Miloševićevoj politici podršku. To je bio udarac. S obzirom na to da je Milošević nastupao kao dvoglava aždaja - bio je i nacionalista i komunista - to je imalo za posledicu da se i opozicija podelil na isti način. Tako je, recimo, Voja Koštunica, kao svoju istorijsku misiju zacrtao pobedu nad komunizmom.
DANI: Ispod tog antikomunizma se, zapravo, krio nacionalizam.
POPOVIĆ: Naravno! S tim što se nacionalizam, osim po nekoj apstraktnoj ideologiji, u šustini ni po čemu ne razlikuje od komunizma. I to je kolektivizam, vođa, zastave…U komunizmu je vrhovni interes radnička klasa, dok je ovde nacija. Sve ostalo je isto. Sa druge strane,.Đinđić je imao je za cilj da od Srbije napravi modernu zemlju.
Zato se nekada, iz čisto pragmatičnih razloga, iako levičar još od 1968, poklanjao nacionalizmu, priznavao da je slab. Hteo je da menja Srbiju sa manjinske pozicije. Mislim da je gnev Koštunice i “patriota” prema Đinđiću bio razumljiv. Đinđić ih je varao.
DANI: Kako ih je varao?
POPOVIĆ: Krstio se, uvodio veronauku u škole, pričao o nekakvim specijalinim odnosima sa RS…Varao je i Koštunica je bio u pravu kada ga je optuživao da je neiskren. Bio je u manjini i pokušavao je da im podvali, da ih prevesla, prevede na svoju stranu. Bio im je kost u grlu. Minirao je ceo plan. Na drugoj strani, Koštunica je imao zadatak da sačuva devedesete, da čeka da sa radikalima i SPS-om dođe na vlast.
Davao je nejasne, dvosmislene izjave, odmah došao u sukob sa Đinđićem. Đinđić je pokušao da manevriše i ubijen je zbog svoje veštine. Bio je revolucionar i nije ga zanimalo da li je nešto legalno ili nije. Sastajao se sa zapadnim političarima, savetovao se, verovao im. Ovde nije imao nikakvu podršku. Nju je imao Koštunica i Đinđić je razmišljao kako da ga se politički reši.
DANI: Riješio ga se onog trenutka kada je ukinuta SRJ.
POPOVIĆ: Tada je Đinđić ubijen. Nastao je šok, vlada se odmah raspala i cilj atentata je postignut. Legija je kazao da su patriote došle na vlast. Koštunica se tokom ovih osam godina samo razotkrivao. Neki od nas već dve, tri godine znaju da su njegovi glavni favoriti radikali, ali da to ne sme da prizna.
DANI: Zašto?
POPOVIĆ: Jer još uvek nemaju tu većinu, još uvek nisu pobedili. Koštunica stalno gubi glasove, jer sve više ljudi primećuje šta on zapravo radi. Od 5. oktobra do danas pokušava da restaurira poredak koji je bio uspostavljen krajem osamdesetih. Koalicija sa radikalima je šok za sve više clanova DSS-a.
DANI: Vidjeli ste u novinama priču da se Koštunica, ako ne uspije da formira vladu sa radikalima, povlači iz politike? Vjerujete li u to?
POPOVIĆ: Verujem, zato što mislim da je on obavio posao, da je izvršio zadatak koji je dobio 5. oktobra. Razotkriven je i više ne može da ima ulogu koju je imao. Zato se povlači.
DANI: Bez obzira na pad rejtinga o kome govorite, zar ne mislite da je Koštunica i dalje u svijesti jenog velikog broja ljudi ostao mjera patriotizma?
POPOVIĆ: Jeste, ali najpre zato što je u svesti jednog broja građana i dalje čovek koji je srusio Miloševića, ali i zato što sto je inteligentan i što, kao opsesivna ličnost, od svih srpskih političara jedini uvek misli nekoliko poteza unapred. Koštunica je bio štreber, odličan student. Ne izlaže se mnogo, ne meša se sa ljudima, sedi u svom kabinetu i rešava političke stvari kao šahovski problem. Uvek razmišlja unapred. Kao i Milošević, vodi izgubljenu bitku u kojoj je pobeda to da nam ukrade još malo vremena.
Mislim da je sada već psihološki upao u jedno stanje u kome shvata poraz i samo želi da to što više košta. Međutim, za razliku od mnogih, mislim da je ovaj politicki trenutak za nas veoma povoljan.
DANI: Kako to mislite? Pa, svi su u panici, svi se pitaju - šta će biti!
POPOVIĆ: Nije bitno. Ovde je konačno povučena jasna linija razdvajanja. Danas prvi put imamo na tapetu teme koje su zaista suštinske. Ovo je sukob dve konzistentne vizije, dva puta - jedan u prošlost, drugi u budućnost - i to jeste tema. Više se ne sporimo oko budalaština.Ovo je pravo, istorijsko pitanje srpskog naroda. Oko njega se dvesta godina lome koplja. Osim toga, idealan trenutak je i zato što danas, prvi put u istoriji, ovima koji su za Evropu, ta Evropa pomaže.
DANI: Zašto je sada Evropa odlučila da pomogne Srbiji?
POPOVIĆ: Zato što je stvorena jedna nadnacionalna, istorijska zajednica kojoj smetamo. Ne znaju šta će sa nama. Srbija u Evropi je i njihov interes. Ovaj trenutak izgleda strašno zato što se klatimo, zato što smo na ivici, ali, u suštini, ovo je veliki napredak.
DANI: I šta mislite: šta će Srbija odlučiti?
POPOVIĆ: Mislim da narodnjaci i radikali mogu da smetaju i smetaće još neko vreme, ali, svi istorijski, geografski i politički razlozi su na drugoj strani.Tragično je to što je ova zemlja tako zaglibljena u porazu koji neće da prizna. Primećujem da, recimo, kada sportisti pobeđuju na nekim takmičenjima, reakcije ljudi su neverovatne. Jednom sam tako stajao u kolima zaglavljen u nekoj gužvi, na mostu, dok su pored mene prolazili navijači koji su proslavljali pobedu. Na licima tih ljudi ne vidite radost. Oni ne slave.
DANI: Nego?
POPOVIĆ: Oni su besni: sad smo vam pokazali! Ljudi drže flašu rakije u rukama, urlaju, ali vidite da nisu radosni. To je bes, inat! Onda shvatite zašto glasaju za radikale. Njima se sviđaju svi koji ne priznaju poraz. Ne, ne! Sve je bilo u redu i dalje ćemo u istom smeru, nismo poraženi. Samo žele to da čuju. Sve drugo je bolan povratak u realnost.
Srđa Popović
Intervju vodila Tamara Nikčević
јун 4th, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Sudjenja u Specijalnom sudu i za ubistvo premijera Dr Z, Normalna Srbija, Dr Zoran Đinđić, Pol. pozadina atent. nad dr Zoranom Đinđićem |
no comments
“Pozivam mlade ljude da izađu na izbore, jer je neophodno da se uključe u kreiranje budućnosti zemlje u kojoj će živeti. Moraju dobro da razmisle o svojim potrebama i da u skladu sa tim glasaju za onu stranku i pojedince koji im mogu to omogućiti“ rekla je danas Biljana Srbljanović, kandidatkinja LDP-a za gradonačelnicu Beograda razgovarajući sa mladim Beograđanima i studentima na platou kod Filozofskog fakulteta.
Najviše apstinenata je u populaciji između 18 i 29 godina, duplo više nego u populaciji preko 50 godina i krajnje je vreme da se to promeni, rekla je kandidatkinja LDP-a za gradonačelnicu Beograda. Mladi ljudi su ti koji imaju budućnost pred sobom i apsurdno je da prepuštaju sopstvene sudbine u ruke onih koji se oslanjaju pre svega na uspomene i prošlost.
Biljana Srbljanović je protestvovala protiv odluke mnogih fakulteta koji su u nedelju 11. maja zakazali kolokvijume ili ispite, jer su na taj način mladi ljudi iz unutrašnjosti sprečeni da se vrate u svoje opštine i glasaju. “Ovom odlukom se mladim ljudima na perfidan način ponovo oduzima pravo da učestvuju u političkom životu Srbije” rekla je Srbljanović.
Svaki glas za LDP je glas više za evropski Beograd i evropsku Srbiju i glas manje za vladu u kojoj bi učestvovao DSS, zključila je Biljana Srbljanović.
Biljana Srbljanović sa mladima.
Izvor: sajt LDPa.
мај 7th, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija, LDP, Lokalni izbori- 2008. godina, Predizborna kampanja za parlamentarne izbore 2008. godi |
no comments
Na ovogodišjem 53. Sterijinom pozorju (Novi Sad, 26. maj – 5. jun) Jugoslovensko dramsko pozorište učestvuje sa dve predstave. Barbelo o psima i deci Biljane Srbljanović u režiji Dejana Mijača otvoriće Sterijno pozorje 26. maja, a predstava Tako je moralo biti Branislava Nušića u režiji Egona Savina biće izvedena 30. maja. Selektor Nacionalne drame i pozorišta ove godine je Tanja Mandić-Rigonat.
Biljana Srbljanović kreće se u svom fiksiranom tematskom krugu, i zapravo govori o porodičnim odnosima. I ovom dramom otkriva istinu da se nova savremena sveta porodica stvara od onih koji prepoznaju svoju usamljenost i požele da je podele, da porodicu ne čini krv, već prepoznavanje, u želji da se podeli. Šta? Ljubav. Elementarna čestica. Režija Dejana Mijača je nežna, suptilna, onirična, ona povezuje različite rukavce drame u jedinstvenu, emotivnu, metaforičnu ispovest.
Tanja Mandić-Rigonat (Barbelo ili Bog, prva misao, materica sveta ili ljubav)
Predstava Tako je moralo biti u režiji Egona Savina nije tek jedan goblen, vezen pozorišnim koncem od pre sto godina, pronađen u nekom prašnjavom kutku starinarnice, već savremena predstava, režirana sa osećajem za melodramsku stilizaciju. Reditelj u ovdašnjem vrednosnom sistemu vulgarnog divljeg kapitalizma kojim neprikosnoveno dominira novac, a međuljudski odnosi se često svode na kupoprodajnu logiku i dinamiku, pronalazi prirodnu „scenografiju” za scensko buđenje Nušićeve drame u njenim najdubljim slojevima …
Tanja Mandić-Rigonat (Tako je moralo biti ili Koliko košta ljubav)
Predstava Šine Milene Marković u režiji Slobodana Unkovskog, čija je premijera bila 2002, igraće pred otvaranje 53. Sterijinog pozorja. Ovo je uopšte i prvo gostovanje predstave Šine Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Novom Sadu.
Biljana Srbljanović
Tekst o drami Barbelo o psima i deci od pre par meseci.
мај 6th, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija |
no comments
0162/ KUKASTI PIKNIK: Vest jeste istinita: negde kod Niša, blizu sela Kamenica, na mestu zvanom Srećkovo vrelo, u pastoralnom ambijentu lokalnih livada i brežuljaka, policija je 20. aprila, baš na rođendan Adolfa Hitlera, privela 24 osobe koje su kod sebe imali nacističke zastave i ostala prigodna fašistička obeležja.
Kako to obično biva u tolerantnim državama poput Srbije, privedeni su ubrzo pušteni na slobodu sa čak dve krivične prijave: jedan učesnik je malo vređao narodnu miliciju, drugi je malo posedovao pištolj bez dozvole - ali je sve ostalo pravno čisto i neupitno, jer u Srbiji nema Zakona o isticanju fašističkih simbola, pa se ovi veseli nazi-izletnici eventualno mogu kazniti zbog, recimo, javnog okupljanja koje nisu prijavili, ali kako je reč o klasičnom koljačkom vikendu u planinama gde se spontano zapeva koja fina ljotićevska pjesma ili se pričaju vicevi o Aušvicu ili se kukasti krst vijori na ekološki zdravom vetru - sve je pod kontrolom, jer su sve to naši mlađahni patriJoti, malo ih je pogodila nezavisnost lažne države Kosovo pa su krenuli u prirodu da se sete čika Adolfa i njegovog uvek efikasnog Konačnog Rešenja.
Lakoća ovdašnjeg društva da svaku grupu nacista otpiše kao nešto sasvim nebitno uz zakletvu da u Srbiji “nema fašizma”, već se pretvorila u oralnu tradiciju političkog guslanja; kad Stormfront ili Nacionalni stroj ili Srpske dveri ili Obraz - sve klerikalne SS varijacije na fašističke teme - krenu u umetničke happeninge pod parolom “Ubij, zakolji, da Šiptar-Hrvat-Musliman ne postoji”, počinje zahtevna politička akcija da nam se objasni kako je to legitimni otpor protiv zavere međunarodne zajednice da nam se otme Kosovska Duša od ukupno 15 procenta i da valja razumeti revolt onih koji danas pale ambasade, sutra kradu patike a prekosutra u niškim planinama orgijaju nad brčićima Adolfa Hitlera; sve je to naša mila desničarska omladina!
0163/ NOĆ SA ADOLFOM: Već mesecima, slučaj beogradskog hotela “Mr. President” gde od otvaranja postoji tzv. Hitlerov apartman, sa ogromnom slikom Zločinca na zidu - jedna je od glavnih medijskih tema u… Izraelu, ne u Srbiji! Vlasnik hotela, izvesni Dušan Zabunović, tvrdi da se gosti bukvalno tuku oko rezervacije za ovaj apartman koji je mesecima unapred rasprodan i u očiglednom izletničko-niškom raspoloženju objašnjava da ovde ništa nije protivzakonito i da je uljana slika Adolfa Hitlera u apartmanu s njegovim imenom u skladu sa Zakonima Srbije, jer je u ovoj zemlji sve dozvoljeno: možete da iznajmite billboard sa Himlerovim likom i, recimo, ispišite slogan “On zna kako”, možete da razvijete zastavu sa slikom Adolfa Eichmanna uz logo “Kad je teško - Eichmann”, možete da objavljujete sve antisemitske knjige i da vam niko ništa ne može, konačno, kao država, možete sebi da dozvolite da se sa problemom portreta Adolfa Hitlera u beogradskom hotelu ekskluzivno bavi izraelski ambasador koji je čak morao da razgovara sa vlasnikom hotela kao da je u pitanju lokalna stvar koja se tiče samo Izraela.
Odsustvo reakcija iz Vlade Srbije, recimo iz Ministarstva inozemnih poslova, sasvim je razumljivo: ova država nije poslala svoje predstavnike na sve svetske manifestacije glede pobede nad fašizmom, niko iz Srbije nije bio u Aušvicu 2005. godine kad je obeleženo pola veka najstrašnijeg genocida u istoriji čovečanstva.
I što bi Srbija, sad, kad joj uzimaju Kosovo, brinula zbog fucking hotela sa slikom šarmantnog nemačkog lidera koji nikad nije dozvolio da mu se zemlja rasparčava? Neka o tome brinu Izraelci, jer oni sa Hitlerom imaju neke neraščišćene račune: što se Srbije tiče, gospodin Hitler je u svakom hotelu rado viđen gost!
0164/ O PACOVIMA I NE-LJUDIMA: Srpska rasna superiornost efikasno primenjena u Srebrenici razlila se kao politička poruka onog časa kad je “lažna država” Kosovo proglasila nezavisnost i kad je srušena svaka mentalna brana u opisu tzv. Albanaca koji su danas ne samo najniži oblik ljudskog obličja, kriminalno retardirani, nedržavna i plemenska zajednica, mentalno retardirani ali lukavi i podli, kao deo legitimne fašističke teorije o karakteristikama čitavih naroda i posebice narodnosti, naročito kad se suoče sa The Serbs koji u svojim genima poseduju svaku vrstu humanitarnog minerala potrebnog za genijalnost: klasično smo najpametniji, najpravedniji, jedini koji imaju osećaj časti, najhrabriji u svakoj bežaniji, ponosni, dostojanstveni, doduše malo neobrazovani (podatak od juče: gotovo polovina stanovništva ima jedva osnovnu školu), ali osetljivi kao pahuljice, gostoljubivi i kad koljemo i bombardujemo, gadljivi na EU i svet od kojih samo tražimo da nas obožavaju i priznaju da smo uvek i always u pravu.
Iz takvog umilnog diskursa, sasvim je logično da se u TV Novostima, regularnom dodatku Večernjih novosti, prošle nedelje ovako najavi emisija o problemu Indije sa pacovima: “Sa samo dva meseca starosti, ženka pacova može da donese na svet 12 mladunčadi! Ovim tempom razmnožavanja ona može da doprinese da se njihova populacija u Indiji poveća za 15.000 jedinki! Neverovatan priraštaj (koji premašuje čak i onaj kosovskih Albanaca), zajedno s činjenicom da pacovi u Indiji imaju sve manje prirodnih neprijatelja, zaslužan je što poslednjih godina glodari preplavljuju ovu mnogoljudnu zemlju…”.
Ta vrsta umetničke slobode da se u retardiranim TV Novostima Albanci bez ikakvih problema porede s pacovima - odgovor je na pitanje otkud ona bulumenta idiota na niškim brežuljcima; ako vam je slučajno palo na pamet da pitate da li je glede teksta reagovao bar Neko, javni tužilac, neko fucking Novinarsko Udruženje zvalo se ono NUNS ili UNS ili VAGINUNS ili možda državotvorna Politika koja preko satiričnih grudi Ljiljane Smajlović silikonski brine o politički korektnom jeziku Petra Lukovića ili možda ministar kulture i tzv. informisanja Voja Brajović koji je još u šoku otkad je u nekom od kosovskih manastira kršten po “tajnoj pravoslavnoj recepturi”… zajebali ste se.
Nije reagovao niko, jer nema zbog čega da se reaguje: Srbija je zemlja u kojoj su pacovi i Adolf Hitler savršeni primeri naše Superiornosti. Naročito sad, kad hoće da nam otmu Kosovo o čemu na sledeći poetski način govori Uskršnja Poslanica Srpske Pravoslavne Crkve:
“Neka svakom roditelju Kosovo i Metohija bude jedna od prvih reči koje će šapnuti svom novorođenom detetu! Neka svaki ratar prvu brazdu zaore i posveti Kosovu i Metohiji! Neka svaki radnik prvi sat svog radnog vremena posveti i pokloni Kosovu i Metohiji! Neka svaki političar svoju prvu političku misao i napor na međunarodnom planu posveti odbrani Kosova i Metohije! Neka svaki duhovni pastir svoju prvu molitvu Bogu uznese za Kosovo i Metohiju!”
Posvećen ovakvoj hippie poruci, jutros sam prvu ali duboku brazdu zaorao čekićem u liftu, usred betonskog solitera; šapnuo ženskom detetu od 18 godina da na njenim bujnim grudima vidim valovitu Srbiju s brazdom u sisama koju iznad svega želim da detaljno upoznam; pastirski i pravoslavno glasno slušao Linkin Park na koncertu u Las Vegasu i u 18 pesama pronašao duhovnu vertikalu u obliku erekcije; konačno, prvi sat nezaposlenog radnog vremena u rock dokolici spram Ferala posvetio brzom ispijanju piva i osetio se kao Duhovni Pastir onog časa kad sa nekakvim pasošem budem mogao u inozemstvo, daleko od razuzdane srpske gomile na pikniku!
O Adolfu u hotelu da ne govorim!
Preuzeto sa sajta LDPa.
Petar Luković
мај 3rd, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija, Peščanik, LDP, STOP NEONACIZMU I KLEROFAŠIZMU |
no comments
Antonije Pušić poznatiji kao Rambo Amadeus je prvog maja objavio da će podržati Evropsku opciju na predstojećim izborima u Srbiji.
Rambo Amadeus svoj stav obrazlaže na sledeći način: “Poštovana omladino, obavještavam Vas da ću na ovim izborima glasati za neku od stranaka koja podržava evropske integracije. Iako mnogi smatraju da umjetnici treba da budu iznad politike, plašim se da bi u ovom slučaju to podrazumijevalo da nemam ništa protiv nepristojne retorike većine kandidata koji su protiv evropskih integracija.
Za mene evropske integracije nisu važne samo zbog ekonomskog napretka, već zbog prihvatanja civilizacijskih vrijednosti od kojih su pristojnost i odmjerenost na prvom mjestu “.
Podsetimo, Rambo Amadeus je bio jedan od mnogobrojih učesnika na “nultom” EXITu koji je mobilisao omladinu da izađe na izbore protiv Slobodana Miloševića, a takođe je i protesni miting u organizaciji Studentske unije Srbije (SUS) nosio naziv “Šakom o glavu” po jednoj pesmi Ramba Amadeusa. Rambo Amadeus je svirao i na poslednjoj “EXITovoj” žurci u Novom Sadu povodom drugog predsednički izbora na kojima je pobedu odeno Boris Tadić. Njegovi hitovi: Čobane vratise, Kapetan džemo, Inspektor Nagib i mnogi drugi su veoma poznati publici.
Saopštenje je objavljeno na zvaničnoj web prezentaciji Ramba Amadeusa.
Antonije Pušić (Rambo Amadeus)
мај 2nd, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Rock scena EX-YU prostora, Rock, Normalna Srbija, DS, LDP, Lokalni izbori- 2008. godina, Predizborna kampanja za parlamentarne izbore 2008. godi |
no comments
Šef izbornog štaba LDP-a Slobodan Maraš kazao je da program ove stranke podrazumeva dve ključne stvari - decentralizaciju po kojoj bi Novi Sad bio podeljen na devet opština i potpunu depolitizaciju javnih preduzeća. On je gostujući na Radiju 021 rekao da će, ako budu učestvovali u radu buduće gradske vlasti, učiniti sve da se direktori javnih preduzeća biraju po sposobnosti, a ne po podobnosti. “Nama je cilj da promenimo Novi Sad i da podržimo svakog ko to zaslužuje”.Maraš kaže da su u razgovoru sa građanima identifikovali tri ključna problema - bezbednost u gradu, saobraćajni haos i neefikasnu gradsku upravu. Prema njegovim rečima, dok se ne okončaju izbori i ne budu poznati rezultati glasanja, LDP neće voditi razgovore sa drugim strankama o bilo kakvim postizbornim koalicijama. (021)
мај 2nd, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija, LDP, Lokalni izbori- 2008. godina, Predizborna kampanja za parlamentarne izbore 2007. |
no comments
Napokon, pre dva dana u Srbiju je stigla sjajan vest. Potpisan je sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Evropskom unijom (EU). To je prvi ugovoreni odnos sa tom zajednicom što je sjajna vest.
Samo do njegovog potpunog sprovođenja moramo sačekati i ratifikaciju koja će se moći obaviti tek po potpunom ispunjavanju obaveza prama Haškom tribunalu. Ma koliko se to nekom dopalo ili ne tako mora biti. Tako mora biti ne zabog investicija i novca koji bi se slio u državu već zbog jedne mnogo značajnije stvari.
ODGOVORNOSTI PREMA ZLOČINU!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Zamislite Nemačku bez Nimberškog procesa posle drugog svetskog rata. Da nije bilo Nimberškog procesa pobeda nad nacizmom i fašizmom posle II Svetskog rata ne bi bila potpuna. Tako ni danas u Srbiji u čije su ime činjeni zločini od strane tadašnje vladajuće strukture moraju da odgovaraju. Obzirom da naši sudovi nisu u stanju da im sude i da bi ih oslobodili pošto sudstvo još nije u potpunosti ojačano mora da im se sudi u Hagu, a i to je usotalom naša obaveza ako želimo da budemo članovi UNa.
Zbog čega to spominjem?
Odmah po završetku ceremonije potpisivanja SSPa počela su oglašavanja političkih stranaka unutar Srbije o istom. Predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) i nažalost predsednik vlade Koštunica dr Vojislav sporazum je proglasio veleizdajom, a zločinac i član Srpske radikalne stranke (SRS) Tomislav Nikolić je u svojoj ludoj glavi tu izdaju povezao sa potpisivanjem sporazuma Cvetković-Maček koji je u to vreme doveo do stvaranja banovine Hrvatske, a sada se u tominoj glavi vrti republika Kosovo koja je priznata SSPom iako je sporazum po tom pitanju u potpunosti neutralan i poziva se na rezoluciju 1244. Takođe je zanimljivo da su obojica spomenutih političara sledbenici politike Milana Nedića koji je služio Nemcima pri okupaciji Jugoslavije u II Svetskom ratu i bio predsednik vlade u okupiranoj Jugoslaviji. O povezanosti ovih stranačkih lidera sa neofašizmom i neonacizmom sam pisao ranije tako da neću sada gubiti vreme na to (koga zanima neka pogleda arhivu).
Zbog toga je važno ispuniti Hašku obavezu. Borisu Tadiću predsedniku Srbije svaka čast na tome što je smogao snage da potpiše SSP iako je njegov dojučerašnji koalicioni partner Koštunica udarao na sva zvona da je sporazum ne važeći. Tadić je verovatno smogao snage za taj korak prvenstveno zbog toga što je Liberalno demokratska partija (LDP), Čedomira Jovanovića sve jača, a zanimljivo je i istraživanje u kojem se pokazuje da su glasači DSa (stranke Borisa Tadića) u 96% podržali SSP dok su birači LDPa 100% podžali SSP, dok je ukupna podrška građana 66% što pokazuje dvo trećinsku opredeljenost građana za dalje Evropske integracije Srbije što je sjajno.
Koja je bila uloga LDPa kao opozicione stranke u dobijanju SSPa?
Lider LDPa, Čedomir Jovanović prošle nedelje je bio u poseti Briselu gde je pričao sa svim zvaničnicima istog, ta poseta se desila neposredno posle posete delegacije DSa. Jovanović je tada potvrdio čvrstu podršu potpisivanju SSPa između Srbije i EU, a takođe je bio i u nedavnoj poseti Sloveniji koja trenutno predsedava Evropskom unijom. Te posete su verovatno dale snage i EU i predsedniku Tadiću da potpišu sporazum. LDPova podrška Tadiću je samim tim označila LDP kao stranku koja je veoma čvrst saveznik DSu u budućoj vladi kada su u pitanju integracije Srbije u EU.
Stoga svi oni koji žele brzo uključenje Srbije u EU treba da glasaju za LDP pošto je to jedina stranka na našoj političkoj sceni koja je spremna da ispuni taj zadatak u saradnji sa DSom i prvenstveno građanima. Jak LDP znači slab DSS, a slab DSS znači umanjivanje šanse dolaska fašističkih snaga na vlast u Srbiji i povratak u devedesete. Stoga, 11. 05. pre nego što uzmete olovku u ruke i zaokružite određenu stranku doboro razmislite i donesite odluku.
Ja sam je doneo. GLASAM ZA LDP! Pošto se njihovi principi razlikuju od svih drugih stranaka u Srbiji i pošto su to principi koji brzo uvode Srbiju u EU!
ŠIRI DALJE!
P.S. Svima želim srećan “1. maj” međunarodni praznik rada.
мај 1st, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Problemi na putu ka Evroskoj uniji, Politicke partije i vladin sektor, Normalna Srbija, Kosovo, Dr Zoran Đinđić, DS, LDP, Lokalni izbori- 2008. godina, STOP NEONACIZMU I KLEROFAŠIZMU, Predizborna kampanja za parlamentarne izbore 2008. godi |
no comments
Pored podela na nacionalne liste, lider Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović naveo je i problem borbe za autonomiju Vojvodine, kao i pravo na bolji život njenih građana.Promovisanje programa Liberalno demokratske partije “Vojvodina bez granica”, u sali Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, otvorili su predstavnici nacionalnih manjina pozdravljajući prisutne svako na svom jeziku. Ovom prilikom, Vojvođanima su se predstavili svi kandidati za poslanike i odbornike na listama LDP-a za Vojvodinu.“Izborna kampanja za predstojeće izbore je drugačija, ne zato što su ovi izbori istorijski, nego zato što je više nego ikada jasno da je svako od nas ugrožen politikom koja odbija da se menja i koja ne dopušta Vojvodini, Novom Sadu i Srbiji da se menjaju i postanu izraz naših želja i sposobnosti, a ne odraz naših najcrnjih strahova”, rekao je u svom govoru lider LDP-a Čedomir Jovanović
Ističući približavanje Evropi kao jedini mogući put za Srbiju, Jovanović je rekao: “Ne znam da li Boris Tadić može da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali znam da predsednik Srbije to mora da uradi. Njemu, čak i ako nas ne razume, moramo pružiti podršku za taj posao. Međutim, neka ne očekuje da ćemo mi stati jer je on stao. Mi hoćemo da pobedimo ne samo za sebe, nego za sve oko nas.”
Među prvim govornicima koji su se obratili građanima Novog Sada bili su Milivoj Vrebalov, nosilac liste LDP-a za Vojvodinu i prvi gradonačelnik iz redova LDP-a odnosno gradonačelnik Novog Bečeja, kao i Nebojša Milenković, nosilac liste LDP-a za Novi Sad.
Vrebalov je naglasio proevropsku orijentaciju Vojvodine rekavši da je ona “bila u Evropi, već odavno jeste i biće u Evropi”. Takođe, poručio je da niko nema pravo da Vojvođane naziva secesionistima, jer “Vojvodina čak nije stavljena ni u Ustav”, kao i to da je upravo LDP garant promene Ustava i brzog povratka na put evropskih integracija.
Nebojša Milenković je podsetio na to šta znači radikalsko-narodnjačka koalicija. “Mi to najbolje znamo”, rekao je i dodao da to podrazumeva “partijski plen, prebijanje glumaca, zastave sa kukastim krstom na zgradi Rektorata, nepotizam, afere, korupciju i Igora Mirovića, predsednika Gradskog odbora SRS-a, koji se ponaša kao da je Novi Sad njegov. Mi želimo takav Novi Sad u kome možemo pružiti ruku komšiji i u kome niko ne sme da se oseća kao manjina.”
O tome šta će poslanička grupa LDP-a preduzeti kada posle izbora uđe u Skupštinu Vojvodine govorio je član Predsedništva LDP-a Đorđe Đukić. Rekao je da će LDP insistirati na izmenama Ustava kako bi Vojvodina dobila zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, insistirati na zakonima kojima se smanjuje regionalna nerazvijenost, insistirati na pravilnom i podjednakom razvoju svih opština, kao i na pripremi agrara za ulazak u Evropsku uniju.
Đukić je podsetio na to da se sadašnji sastav Skupštine Vojvodine nije sastao sedam meseci a da samo jedan mesec rada Skupštine košta građane 200.000 evra, što je jednako vrednosti 100 dobrih traktora. Dodao je i to da je Skupština Vojvodine ovlašćeni predlagač i da je trebalo da republičkoj skupštini predloži zakone koji bi poboljšali položaj Vojvodine, međutim, kako je rekao, sadašnji sastav Skupštine uputio je samo tri takva predloga.
Šef izbornog štaba LDP-a Predrag Patić naročito je istakao da je LDP jedini garant da se “loše posledice rešavanja problema na Kosovu neće preliti i na Vojvodinu”.
“Slogan ‘Vojvodina bez granica’ dobro zvuči”, rekla je Vesna Pešić, predsednica Političkog saveta LDP-a. Međutim, kako je naglasila, Vojvodina bez granica biće moguća samo ako buduća vlast bude odgovorna, transparentna i demokratska. Ta buduća vlast mora govoriti jezikom budućnosti i imati jasan program i viziju, upravo onako kako to čini Liberalno demokratska partija.
Posle govora predstavnika Mladih LDP-a Dragane Vujkov i Nikole Čičovački, lider LDP-a se kasnije u svom govoru osvrnuo na nedavni napad na aktivistkinju ove stranke Jelenu Gregurić. Tom prilikom Jovanović je rekao da je momak koji je napao Jelenu talac ideja koje će mu naneti veću štetu nego što su štetne posledice povreda koje je on njoj naneo.
“Strašno smo podeljeni”, rekao je Jovanović, “a podeljeno društvo nema snage da se menja. Vojvodina je podeljena na nacionalne liste isto kao i Sandžak. Zato je neophodno prevazići podele i afirmisati listu Vojvodine, a ne pojedinačne liste Mađara, Slovaka…”
Pored podela na nacionalne liste, Jovanović je naveo i problem borbe za autonomiju Vojvodine, kao i pravo na bolji život njenih građana. Za to se ne mogu boriti samo stranke, nego je to ideja koju mora da podrži cela Srbija, rekao je lider LDP-a. Takođe, poručio je da se u Vojvodini mora ukazati poštovanje prema ljudima koji su očuvali tu ideju a “koju mi sada branimo više nego oni”, misleći pri tome na Ligu socijaldemokrata Vojvodine i njenog lidera Nenada Čanka.
Na kraju, Jovanović je istakao da je neophodno promeniti i Srbiju i Vojvodinu, kao i da Liberalno demokratska partija za to ima jasan plan i podršku veću nego 2007. godine.
Čedno srećan rođendan!
април 13th, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija, Peščanik, LDP, Izbori u Srbiji, Lokalni izbori- 2008. godina, Predizborna kampanja za parlamentarne izbore 2008. godi |
no comments
Dramski pisac Biljana Srbljanović spada u sam vrh ne samo srpske već i svjetske intelektualne elite. Njene predstave izvode se u 160 pozorišta širom svijeta za koje je osvojila veliki broj domaćih i evropskih pozorišnih nagrada.
Kandidat je Liberalno demokratske partije za gradonačelnicu Beograda na predstojećim lokalnim izborima. Ugledni američki magazin „News Week” svrstao je u pet najperspektivnijih žena svijeta za dvadest i prvi vijek. Osim što je uspješan pisac, Srbljanovićeva je predavač na beogradskom Fakultetu dramskih umjetnosti i na više evropskih univerziteta. Poslednjih godina živi u Beogradu i Parizu, gde je udata za bivšeg ambasadora Francuske u Beogradu Gabriela Kellera.
Damu sa stavom i “petljom”, kako za nju kažu čak i oni koji ne spadaju u njene obožavaoce zbog slobodnog mišljenja i hrabrosti da ga glasno kaže, veoma često osporavaju dežurni patrioti. Kao i kada piše, ona i kada kritikuje to radi argumentovano, oštro i nedvosmisleno. Ova najizvođenija i najnagrađivanija srpska dramska spisateljica u svijetu govorila je za naš list o ………….
Kakva je slika Srbije koju Vi kao dramaturg danas vidite. Koliko je podijeljena, ostrašćena, destruktivna ili pak kreativna i optimistična?
Srbija je u dubokoj krizi, ali Srbija je i zemlja velikih potencijala, strahovitih kapaciteta, pametnih, poštenih i plemenitih ljudi, koje vode nesposobni, korumpirani i opasni političari. Građani su razočarani političkim elitama, do te mere da veruju da ništa više sami ne mogu da promene, da ni na šta sami ne mogu uticati. Povlače se u apatiju, u apolitičnost, glasaju iz straha, a ne prema savesti, i to su najveće posledice urušavanja jednog društva koje je u kratkom periodu posle pada Miloševića tek počelo da staje na noge. Ipak, Srbija je lepa i pametna zemlja i ja sam sigurna da sa samo malo više energije, pravih reči i direktnog obraćanja građanima, onu revoluciju koja nije uspela može da zameni jedna permanentna evolucija.
Vi afirmišete i branite ideju drugačije Srbije, svoje političke stavove «realizujete» preko Liberalno demokratske partije (LDP). Kako je ova stranka sa Čedomirom Jovanovićem na čelu «zadobila» Vaš glas i kako bi izgledao Beograd ukoliko bi na predstojećim lokalnim izborima Vi bili izabrani za gradonačelnicu?
Čedomir Jovanović je jedini nastavljač politike Zorana Đinđića. On je moj kolega sa fakulteta, koga sam upoznala kao dečka neverovatno velike energije, dok je organizovao studentske proteste, prvo na našoj maloj Akademiji, tamo negde, na kraju Novog Beograda, među samo nekoliko desetina studenata, na nekoj livadi gde ima više policajaca nego demonstranata, pa odatle uspeo da podigne na noge čitav Univerzitet, ceo grad, Srbiju celu i da nikada ne odustane. On ima izuzetan osećaj za političku pravdu, socijalnu i društvenu odgovornost, ima viziju Srbije ima veru u nju i njenu budućnost.
To kako su svi saradnici i prijatelji Zorana Đinđica brutalno sklonjeni najpre iz svoje Demokratske stranke, zatim iz vlade, pa i iz javnog života zemlje, kod mene je probudilo ogorčenje i želju da se solidarišem. Slušala sam Čedomira kako govori i koju politiku zastupa, videla kako mu prilaze ljudi od najvećeg integriteta, kao što je Vesna Pešić, i jednostavno je tako dobio moj glas. Onda sam odlučila da im se približim još više, postala članica Političkog saveta, na neki način gravitirala toj stranci. Kada su ti ljudi došli u situaciju da im Koštuničini huligani provaljuju u stanove, lome prostorije i prete smrću, ja sam odlučila da potpuno stanem uz njih.Ja verujem u ideju LDP-a, verujem tom čoveku i njegovim saradnicima, nisu me slagali, prevarili i dali lažna obećanja i kad sam bila njihov glasač, a sada samo mogu da pomognem da nas bude svakog dana sve više, da pokažem ljudima da nije sramota biti u manjini, da sam ponosna da budem sa takvom manjinom od integriteta. Čedomirov govor na završnoj konvenciji u Beogradu, pred poslednje izbore, kada je rekao da bi kao predsednik kleknuo u Srebrenici kako bi Bosna našoj deci mogla da oprosti, ja sam se osetila, po prvi put, lično potresena jednim političkim govorom koji tačno govori ono što i ja osećam. Tada sam odlučila da sve od sebe što imam dam za jednu ideju, da Srbija ponovo postane ono što je u suštini, ponosna i lepa, uređena i cenjena, zemlja za ugled.
Potrošena je ogromna energija građana u rušenju režima Slobodana Miloševića, na kreativan način i Vi ste učestvovali u toj borbi. Mnogi su očekivali brže i veće promjene, zbog čega su one izostale i koliko je Vojislav Koštunica doprinio da je u Srbiji duh Miloševića i dalje živ?
Koštunica je nasledio aparat, vojnu i civilnu tajnu policiju i sve poluge moći iz Miloševićevog perioda. Kada smo ga 5. oktobra praktično izvikali za prvog demokratskog predsednika zemlje, on je to doživeo kao normalan prelazak vlasti, sukcesiju, a ne raskid, nasleđivanje, a ne svrgnuće Miloševića. Đinđić je ubijen u atentatu u čijem su organizovanju učestvovali ljudi iz Koštuničinog kabineta, ljudi koji i danas kontrolišu srpsku tajnu policiju.
Zahvaljujući tom zločinu, Koštunica se dokopao praktično apsolutne vlasti i nije imao dovoljno jak otpor u Đinđićevoj stranci, u kojoj je, nakon atentata, nastala otimačina za mesta u vrhu. Ta obezglavljenost najveće demokratske partije omogućila je da Koštunica zemlju zatvori u jednu petogodišnju permanentnu krizu, i bilo je potrebno vreme da se ljudi trgnu iz šoka i iz razočaranja i letargije u koju su upali, i počnu da organizovano pružaju otor. Ovo su poslednji dani političke vlasti Miloševićevog naslednika.
Vrlo ste aktivni u kritici društveno-političke stvarnosti, koju je u posljednje vrijeme obilježilo vješto manipulisanje patriotizmom premijera Vojislava Koštunice, naročito kada je u pitanju Kosovo. Kako Vi vidite njegovu «bitku za Kosovo»?
Koštunica manipuliše Kosovom kao što je Milošević manipulisao “srpskim pitanjem” tokom devedesetih. Ta je zemlja nezavisna, ja im želim sreću, brze evropske integracije, gde ćemo se, nadam se, ponovo susresti. Ipak, tamo postoji srpska manjina koja nije nikako u dobrom položaju, koja se, i to s pravom, oseća ugrožena i koja je potpuno neintegrisana u institucije sistema države u kojoj živi.
Naša obaveza je da pomognemo tim ljudima, da se osećaju sigurnim, da imaju mogućnosti da ostanu da žive na svojoj zemlji, da rade, privređuju, da biraju kako i na koji način zele da žive. To je najvažniji ispit i za međunarodnu zajednicu i za novu kosovsku državu i za samu Srbiju, koliko će uopšte biti moguće da se ta kriza ovom nezavisnošću reši, ali tako da svi građani Kosova jednom konačno postanu jednaki.
Na tribini Pešćanika u Pančevu, gde ste kao jedan od rijetkih intelektualaca govorili o gubitku Kosovo, hrabro ste se suprotstavili grupi huligana koja je nasrnula na Vas. Svi su bili zatečeni Vašom reakcijom. Koliko su u Srbiji glumci, sportisti, intelektualci spremni da se angažuju u društvenoj katarzi kao što to radite Vi?
Ovde su svi spremni da se angažuju, osim političkih elita. Građani su pametniji i hrabriji od svoje vlasti koja je toliko inferiorna u odnosu na svoje birače da stalno pokušavaju da nas drže u nekom tutorskom odnosu. Od nas kao skrivaju istinu, ne govore nam u lice činjenice od najvećeg značaja za sudbinu zemlje, ponašaju se prema svojim građanima kao da smo maloletni i nedorasli, kao da su nam oni tu da bi nam stvarnost predstavili tako da manje boli.U tome je i tragedija ove zemlje, na vlasti su ljudi bez vizije, hrabrosti i lične snage da se uzdignu na nivo svojih birača. U Pančevu sam bila spremna i fizički da se branim. Ali i zato što sam stajala pred divnom pančevačkom publikom, pred dvesta običnih, hrabrih i jednako gnevnih ljudi, koji ne daju više na sebe. Ta publika je primer građanske svesti u Srbiji, nečega čega nema u redovima vlasti.
Da staneš hrabro pred uzurpatora, nasilnika, fizički jačeg od sebe i kažes, marš bando nacionalistička! I nema više one “građanske pristojnosti”, da fini ljudi ćute dok banda divlja, započinje ratove, pali ambasade, huška narod jedan na drugi, krade i pljačka. Ja sam sa “pristojnošću” raskrstila i nisam ponosna na to, ali ne dam više na sebe, na svoj glas, na svoj integritet.
Deceniju smo zveckali zvončićima i palili sveće protiv ratova, a da ni jedno sarajevsko dete ubijeno iz snajpera spasili nismo. Mene to peče i boli i nosiću to kao sramotu svoje zemlje i svog naroda čitav svoj život. Taj metod, u koji sam, kao pacifista verovala, nije doneo ništa, osim neki naš lični osecaj da smo “probali sve što smo mogli”. Onda je Đinđić 2000. rekao - dosta! Uzeo čovek i organizovao hrabre i jake, koji su spremni da stanu pred svakog zločinca, pred silu policije, pred kordone, tenkove, suzavac i rizik od smrti i da jednom konačno oteraju bandu s vlasti. Ja se danas osećam baš tako. Ničega se ne bojim i jača sam od svih.
Sarajevski reditelj Emir Kusturica, koji se odrekao svog porijekla i zemlje u kojoj je rođen, ne može da Vam oprosti što Vam se ne sviđa to što on radi. Kakvo je Vaše mišljenje o Kusturici kao čovjeku, reditelju i profiteru?
Svoje mišljenje o Kusturici sam iznosila dok me sud nije kaznio i doveo u situaciju da nemam slobodu govora i mišljenja. Zato nisam u prilici da sasvim otvoreno odgovorim na vaše pitanje. Ipak, samo ću reći da ja ne mogu da zamislim da mi neko pali Beograd, ubija sugrađane, izgladnjuje, drži u opsadi, uništava fizički i moralno, i tako četiri duge zime, a da ja odem, pobegnem, prebegnem na stranu neprijatelja, od njega primam velike novce, privilegije, moć, uticaj, vlast i lično profitiram dok moj Beograd krvari.
Za mene je to pitanje svih pitanja, kako Sarajlija ostavi Sarajevo da umire i sedne među ubice i zločince, pusti da ga plaćaju i svojataju, do toga da se odrekne sebe i svoga porekla, svoje zemlje i sugrađana i postane neko drugi. Kako se s tim stvara, kako se živi, kako se spava, ja ne razumem.
Kada su Vas pitali o rodbinskim vezama sa Radovanom Karadžićem, jednom ste rekli da se preko krvi samo prenose virusi. Da li imate neprijatnosti u Srbiji kada govorite protiv «narodnih heroja» Karadžića i Mladića? Hoće li njih dvojica, po Vašem mišljenju, biti izručeni Haškom tribunalu?
Moj otac je rođak Radovana Karadžića, to nas čini valjda “krvno povezanim”. Ali ja se ipak više osećam “krvlju povezanom” sa zločincima koje skrivamo mi, jer Ratka Mladića skrivaju nelustrirane institucije moje zemlje. Ipak, bez obzira na tu sramotu, da u Srbiji još ima ljudi koji Mladića i Karadžića smatraju herojima a ne zločincima, moram reći da je to mišljenje manjinsko, da je ono upadljivo, jer je sramno, ali nije preovlađujuće i često je posledica potpuno nebuloznog odnosa prema mladima iz najsiromašnijih i najugroženijih slojeva, koji jedva da su se i rodili kad su ova dva bandita palili i ubijali Bosnu, ne znaju zapravo ništa o tome, samo su izolovani, materijalno ugroženi, razočarani i prijemčivi za svaku vrstu manipulacije.
Kad vidite dete od 18 godina koje misli da nije tako strašno što je Stambolić ubijen, jer je “bio komunista”, a da pri tom nemaju pojma ni šta je komunizam, ni šta je ubistvo, ni šta je smrt, meni je to najgora posledica izolacije i to ne samo one za koju smo sami krivi. Kada vidim te ostrašćene mlade huligane, jedva punoletne, kako urlaju po stadionima “nož, žica, Srebrenica” moja sramota je velika, ali je mnogo veća odgovornost mene, kao pripadnika jednog društva koje još ništa nije učinilo da se obrati tim novim generacijama, objasni im šta oni zapravo slave, u školi da ih naučimo, pa da moraju da odgovaraju za ocenu, šta se to dogodilo u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu. Kada “Razglednica iz groba” Emira Šuljagića
postane obavezna lektira za osnovce u Srbiji, neće više biti ijednog deteta koje će glupavo da ponavlja parole zločinaca, a da mu niko nije rekao šta on to i o čemu govori.
U srbijanskoj kulturi Vi ste brend. Vaš blog na sajtu B92 je najčitaniji na prostoru bivše Jugoslavije. Zbog čega pišete blog?
Mrzim reč “brend”, to znači “robna marka”, a ja nisam ni roba ni marka. Ja sam ja - književnica i aktivista, koja pokušava da promeni svet. Blog pišem jer je to najdirektniji i najpošteniji način aktivizma koji sam u ovom trennutku umela da smislim. Vezana sam za kuću B92, izuzetno su mi važni u životu još iz perioda kada smo ih “na lavor” hvatali i slušali, kada su bili malena, konstantno ometana radio stanica i kada su me pozvali i pružili mogućnost da sama pišem i uređujem svoj blog, sama kontaktiram sa svojim čitaocima, bez urednika, rokova, filtera, zadrške, i ja sam to shvatila kao priliku da prodrmam jedan sloj društva.Ja pišem blog jednim sasvim drugačijim stilom od svoje literature, tome pristupam srčano, fajterski, uličnim rečnikom, sama stojim pred komentatorima, svakome se od njih obraćam, to je moja akcija promene Srbije od vrata do vrata, od kompjutera do kompjutera, jednog čoveka dnevno da nateram da razmisli o onome o čemu govorim, i ja sam svoju misiju ispunila. To naravno, često boli, košta puno nerava, vreme odlazi u neverovatnim količinama, ali ja ništa drugo i nemam toj zemlji da dam, osim svoje ljubavi, živaca i vremena. Nemam za šta da se čuvam, nemam šta da štedim, ja jednostavno dajem sve što imam.
Koliko je umjesna umjetnička obrada velikih tragedija poput Srebrenice ili Vukovara? Kako zadovoljiti potrebu da se o velikim tragedijama posredstvom umjetnosti progovori, a izbjeći opasnosti da se one banaliziraju (npr. u BiH postoji poplava loše književnosti o žrtvama zločina i traumatičnim iskustvima)? Tekstovi o takvim temama imaju drugačiju težinu kada ih napiše neko u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu? Koliko Vas privatno takve teme zanimaju?
Jako, jako, jako je teško odgovoriti na ovo pitanje. Umetničke obrade holokausta, najvećih tragedija naše istorije, mnogo su ubojitije, jače i istinitije od svake hronike, dokumenta, novinskog članka i fakta. Ipak, ja se ne osećam ni dovoljno snažnom, ni doraslom, da pišem direktno i konkretno o Srebrenici. Ja to doživljavam stomakom i srcem, a ne mozgom i talentom, i ne znam kako bih tu muku i tugu koju imam umela da pretočim u reči, u jedno autonomno umetničko delo, koje je dobro i istinito. Toj tragediji nisam dorasla, ne bih nikada umela da napišem nešto suvislo. Ja o tome umem samo da ćutim i da spustim glavu od sramote.
Dva Vaša komada su prikazana pred sarajevskom publikom, jedan nedavno u okviru festivala Sarajevska zima. Kakvi su utisci? Kakva je općenito regionalna saradnja u pozorišnom svijetu? Da li ste u posljednje vrijeme imali priliku gledati neku bh. predstavu ili čitati nekoga od bh. autora?
Veoma volim bosansko pozorište, ono je jedno od najvažnijih i najvitalnijih u regionu. Haris Pašović i Dino Mustafić, na primer, su velika imena koja su odavno prešla granice Bosne. Nažalost, nisam do sada još imala priliku da dobijem i zvanični poziv za Mess ili da jednostavno dođem sa nekom svojom predstavom i susretnem se sa sarajevskom publikom, koja je za svakog pozorišnog autora užasno važna. Sarajlije u pozorištu su otvoreni, iskreni, neposredni i nikada nisu blazirani, tačno po tome kako diše publika dok predstava traje možete najbolje osetiti koliko ste dobro napravili nešto. Kod te publike nema kalkulacije, nema laži i prevare, oštra je i beskompromisna, ali i otvoreno i bez snobovske zadrške pokaže svoju naklonost i pozdravi ono što joj se sviđa. Nadam se da ću uskoro imati priliku da dođem i pokažem i sebe, uz svoj rad, publici, ljudima i gradu koji veoma volim i izuzetno cenim.
Biljana Srbljanović
април 11th, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija, LDP |
no comments
Ko čeka istinu o ubistvu od ličnosti izrasle iz kulture smrti
Nema ničeg novog ni u žurbi da se donese sud o Zoranu Đinđiću: kako drukčije nego `s nogu`? Bez primera za upoređenje je, međutim, pokušaj da se Zoran Đinđić svede na onu meru za koju se pretpostavlja da je dovoljna da se racionalizuje egzekucija koja je izvršena nad njim kao srpskim premijerom. Preovlađujuća, zlokobno uprošćena, interpretacija Zorana Đinđića sve manje govori o njemu, a sve više o stanju duha u srpskom društvu. Na kojoj matrici funkcioniše to društvo ako ravnodušno, uz muk intelektualne i akademske javnosti, iščekuje da joj istinu o Zoranu Đinđiću, filozofskom misliocu, pobunjenom intelektualcu i modernom političaru, saopšti jedna ličnost izrasla iz kulture smrti koja je obeležila poslednju deceniju 20. veka? Čovek optužen za najteže zločine u Srbiji i institucionalno povezan sa zločinima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu?
…Danas je, međutim, na delu pokušaj da se ličnost Zorana Đinđića profiliše nezavisno i nasuprot njegovom filozofskom i političkom stvaralaštvu. Kako drukčije nego diskreditujući, i posthumno, njegovu ličnost. To je izraz besa inferiornih i osvetoljubivosti duha palanke.
Osvetoljubivost duha palanke
Kad je shvatio da je u Srbiji - i nakon rasapa nacionalnog korpusa, sloma države i uništenja društva - snaga istorijske inercije ipak jača od svesti o životnoj nužnosti promena, Zoran Đinđić je rekao: `Nedostaje nam tradicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju nam ljudi sa jakim karakterom u javnom životu. Previše je mudrovanja i površnog nezadovoljstva, koji ne podstiču i ne oplemenjuju akciju, nego je blokiraju. I previše intriga i tračeva kao u Rimskom carstvu, godinu dana pre njegovog pada. Zbog toga naša nacionalna istorija ponekad podseća na Sizifov posao. Kamen je uz velike žrtve doguran skoro do vrha, ali onda proradi neki usud i sve se vrati na početak.`
Za naše individualno i kolektivno sazrevanje od suštinske je važnosti upravo objašnjenje onoga što je Zoran Đinđić nazivao usudom, drugi zakonitošću, treći konstantom moderne istorije Srbije. Onoga zbog čega se Stojan Novaković u 19. veku pitao: `Da li je srpski narod sposoban za razvitak?` Ali, pokazalo se, ni to objašnjenje nije manje sizifovski posao. Odvajkada se, govorio je Jovan Skerlić, `sve radilo s nogu i od danas do sutra`. Naprečac su izricani sudovi o istorijskim pojmovima i ličnostima. A zatim su ti sudovi, opet snagom inercije, ukorenjivani kao dogme.
Nema, dakako, ničeg novog ni u žurbi da se donese sud o Zoranu Đinđiću: kako drukčije nego `s nogu`? Bez primera za upoređenje je, međutim, pokušaj da se Zoran Đinđić svede na onu meru za koju se pretpostavlja da je dovoljna da se racionalizuje egzekucija koja je izvršena nad njim kao srpskim premijerom. Preovlađujuća, zlokobno uprošćena, interpretacija Zorana Đinđića sve manje govori o njemu, a sve više o stanju duha u srpskom društvu. Na kojoj matrici funkcioniše to društvo ako ravnodušno, uz muk intelektualne i akademske javnosti, iščekuje da joj istinu o Zoranu Đinđiću, filozofskom misliocu, pobunjenom intelektualcu i modernom političaru, saopšti jedna ličnost izrasla iz kulture smrti koja je obeležila poslednju deceniju 20. veka? Čovek optužen za najteže zločine u Srbiji i institucionalno povezan sa zločinima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu?
Jedan od onih malobrojnih intelektualaca koji žive i istrajno rade u unutrašnjosti Srbije, a koje palanka u centru gotovo nikad nije primećivala, nedavno mi je o Zoranu Đinđiću pisao: `Njegova tragična smrt, surova likvidacija jednog darovitog čoveka na vrhuncu zrelosti i stvaralačke energije, jedan je od pokazatelja gde smo danas i koliko su bolni putevi našeg uklapanja u savremene evropske i svetske tokove. Lično sam ga poznavao kao mlađeg kolegu i veoma mi je žao što ga je politika namamila na opasne virove i otrgla mu iz ruke sjajno filozofsko i publicističko pero`.
U onome što su povodom ubistva Zorana Đinđića napisali Vladimir Gligorov, Božidar Jakšić, Vesna Pešić, Dobrica Ćosić, Desimir Tošić i Danilo Basta - sadržana je skica za biografiju Zorana Đinđića kao jedinstvene pojave, ne samo u Srbiji. Tako su njega videli filozofi Ernst Keler i Dunja Melčić u svojim govorima na skupu povodom godišnjice ubistva u Konstancu, nemačkom gradu, na čijem je univerzitetu, pre četvrt veka, Zoran Đinđić doktorirao.
Za Zoranom Đinđićem ostalo je obimno pisano delo: studije, rasprave, eseji, članci iz filozofije, prevodi. I pravo obilje tekstova o politici neverovatno velikog raspona u žanrovskom smislu: rasprave, članci, polemike, govori, intervjui. Pisano delo Zorana Đinđića neće nikad izgubiti mesto primarnog istorijskog izvora za proučavanje njegovog intelektualnog formiranja, i njegovih filozofskih i političkih pogleda. Menjaće se samo istorijska perspektiva interpretatora tog dela. To je legitimno. Danas je, međutim, na delu pokušaj da se ličnost Zorana Đinđića profiliše nezavisno i nasuprot njegovom filozofskom i političkom stvaralaštvu. Kako drukčije nego diskreditujući, i posthumno, njegovu ličnost. To je izraz besa inferiornih i osvetoljubivosti duha palanke.
Intelektualno formiranje Zorana Đinđića nije tipično za srbijanskog intelektualca. U mladosti, on je bio sklon radikalnim rešenjima. Ko to nije bio u generaciji 1968. čija je pobuna i provocirala intelektualno buđenje šesnaestogodišnjeg Zorana Đinđića? Njegova pomenuta sklonost radikalizmu manifestovala se sedamdesetih godina u simpatijama za terorističke organizacije u Zapadnoj Evropi, posebno za Baden-Majnhof u Nemačkoj. A osamdesetih godina u njegovim predgovorima i pogovorima srpskim izdanjima dela teoretičara anarhizma i terorizma na prelasku iz 19. u 20. vek, ruskog kneza A. P. Kropotkina.
Odlazak u Nemačku, posle završenih studija filozofije u Beogradu, imao je suštinski značaj za intelektualno formiranje Zorana Đinđića. To nije došlo kao rezultat sticaja okolnosti. Zoran Đinđić je u Nemačku otišao sa ciljem, moglo bi se reći s planom, da učeći potraži odgovore na pitanja koja je generacija 1968. otvorila, ali koja su njega misaono obuzela. Filozofa i čoveka političke prakse povezivao je u njemu, u suštini, duboko revolucionaran duh. U tom smislu, Zoran Đinđić nije tipičan.
U Nemačkoj, kroz debatu o terorizmu, čiji je mentor bio Jirgen Habermas, Zoran Đinđić se, kako je sam govorio, `politički specijalizovao` i udaljio od radikalizma. Tokom desetogodišnjeg boravka u Nemačkoj, zarađujući za život, Zoran Đinđić je u tamošnjim bibliotekama i u intelektualnim zajednicama univerziteta u Frankfurtu i Konstancu, prošao kroz `topionicu duha`, kako je Aleksandar Hercen nazvao svoje iskustvo sa nemačkom filozofijom. Njegova doktorska disertacija o problemima Marksove teorije bila je samo središte njegovih krajnih projekata iz filozofije. Znalci danas kažu da su zaključci do kojih je u disertaciji došao revolucionarni, i da je baš zato `izgledalo… kao da to niko nije primetio`. Slično je bilo i sa njegovom političkom filozofijom koja je kondenzovana u tekstu Srbija - šta je to? (1989). Sa svojim filozofskim i političkim pogledima Zoran Đinđić je išao ispred svog vremena, pogotovo ispred ovdašnje sredine. I to toliko - `da čak ni on sam kao političar nije mogao otvoreno da posegne za njima` (D. Melčić). Možda je upravo u ovome i sadržan ključ za dešifrovanje Zorana Đinđića kao filozofa u politici.
Za života, u opoziciji, režim nije Zorana Đinđića profilisao kao svog političkog protivnika, već kao neprijatelja naroda. On je bio `izdajnik`, `strani špijun`, `nemački čovek`, `plaćenik NATO-a`. Rečju - `praktično slobodan za odstrel`. Pod režimom čija je legitimacijska osnova bila populistička - `ako bi me neko ubio`, govorio je Zoran Đinđić, `on bi bio patriota… a ne bi se sprovodila ni neka naročita istraga`. Demarkacija je bila veoma jasna: `Zoran Đinđić je demon koji je sve to (opoziciju - L. P.) organizovao` - govorio je javno Slobodan Milošević. `Milošević i ja smo ontološka suprotnost` - definisao je Zoran Đinđić prirodu sukoba.
Na mestu premijera, Zoran Đinđić je, u najboljem slučaju, smatran kontroverznom ličnošću. Pri tom, kontroverza nije nalažena na ravni filozof - političar, već isključivo na ravni praktične politike. Svet je u Zoranu Đinđiću video intelektualnog arhitektu alternative i doraslog partnera. U Srbiji, nacionalni predznak legitimacijske osnove za tretman Zorana Đinđića kao neprijatelja naroda zamenio je socijalni predznak. Vlast nije predstavljala zaštitu za Zorana Đinđića: on je ostao `praktično slobodan za odstrel`.
U Srbiji, zemlji koja je u ratovima potpuno devastirana, i koja je sa neumitnom tranzicijom kasnila za drugim istočnoevropskim zemljama čitavu deceniju i po, propustivši tako one razvojne cikluse koje su ove zemlje koristile posle pada Berlinskog zida - prva tranziciona vlada bila je sumnjičena, a zatim i otvoreno optuživana za korupciju i veze sa organizovanim kriminalom.
U isto vreme, u zemlji u kojoj su iz prirode vladavine (vanustavno, vaninstitucionalno, vanstatutarno, pomoću ulice - proklamovao je i tako vladao Slobodan Milošević), a na pljački, sveopštem nasilju i zločinu izrasle čvrste strukture koje su zaskočile društvo - legalizam je postao obična floskula.
Kampanja protiv Zorana Đinđića kao premijera intenzivirana je posle donošenja odluka od kojih je, kao od one o saradnji sa Haškim tribunalom, zavisio kredibilitet zemlje, a za koji je on preuzeo odgovornost. Stvorena je konfuzija, jer su napadi dolazili iz bloka koji je bio protiv režima Slobodana Miloševića i koji je smatran demokratskim. Upravo to je optužbama dalo uverljivost. Zoran Đinđić je bio svestan toga i govorio je: `Demokratska stranka Srbije je dosta vešta u klevetama, i to iza manastirske ozbiljnosti. Iz smrtno ozbiljne poze mogu da vam izreknu najgore i najgnusnije laži i ljudi kažu: taj koji toliko ozbiljno i zabrinuto izgleda ne bi valjda lagao`.
Zoran Đinđić se pitao kako u novoj situaciji ponovo uspostaviti demarkaciju ne da bi smanjio rizik za sebe lično, već da bi izbegao da se u konfuziji ne udavi strategija evropske Srbije. Osećao je da kriminalizacija Vlade i njega lično predstavlja teren za organizovan nastup snaga kontinuiteta. `Ne bih bio iznenađen`, govorio je posle sto dana Vlade na čijem je čelu bio, `ako bi se u izvesnom trenutku konzervativni deo nacionalnog bića okrenuo i rekao: Stani, kakav Zapad, truli Zapad, nećemo mi kapitalizam, nećemo da radimo za druge, da budemo sluge, da nam fabrike uzimaju drugi`. Da li se to već dogodilo?
Odgovor na ovo ključno pitanje ne mogu odložiti pretpostavke o Zoranu Đinđiću kao čoveku političke prakse; uz marginalizovanje njegovog pisanog dela. Upravo u tom delu sadržana je najpotpunija strategija evropeizacije Srbije u njenoj modernoj istoriji.
Ona se temelji na: dubokom razumevanju epohe, na bilansu nacionalne istorije u poslednja dva veka, dijagnozi gde se Srbija danas nalazi, prioritetima izvedenim iz orijentacije, na budućnost. I nepogrešivom osećanju faktora - vreme.
Latinka Perovic, 18.02.2008.
Izvor: “6yka“
март 14th, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija, Dr Zoran Đinđić |
no comments
Na današnji dan pre pet godina izvršen je atentat nad premijerom Srbije, dr Zoranom Đinđićem. Taj atetntat je izvršen da bi se zaustavila Srbija na putu ka Evropskoj uniji i ka boljem životu odnosno Srbija 21. veka je pogođena pravo u Srce. Prošlo je pet godina od toga atentata, izvršioci su osuđeni ali nalogodavci još nisu privedeni pravdi.
Srbija je danas opet na raskrsnici između Srbije budućnosti čiji je simbol dr Zoran Đinđić i Srbije prošlosti čiji je simbol čovek kojeg ne želim da spominjem.
март 11th, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija, Dr Zoran Đinđić, DS, Peščanik, LDP |
no comments
HTV1 02.03.2008. 14:00
Nakon 17 godina prvi veliki intervju Mire Furlan na Hrvatskoj televiziji. U emisiji Nedjeljom u dva govorit će o tome zašto je početkom 90-ih otišla iz Hrvatske. Tko je prednjačio u medijskoj harangi protiv nje i što je bila njezina krivnja? Govorit će o otkazu koji je dobila u Hrvatskom narodnom kazalištu te kako joj je oduzet stan u Zagrebu. Je li Amerika zemlja obećana, kako se Mira Furlan snašla kao glumica u SAD-u te hoće li ponovno glumiti u Hrvatskoj, pogledajte u emisiji Nedjeljom u dva.
* Voditelj: Aleksandar Stanković
* Urednik: Aleksandar Stanković
Mira Furlan
март 1st, 2008
Posted by
|
Glavna strana, Normalna Srbija |
no comments
