Prvi demokradski izabran premijer Srbije posle Drugog svedskog rata, čovek koji je bio spreman da sprovede korenite promene u srpskom društvu rođen 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu.
Oni koji su se odupirali Zoranovim reformama su svojim izjavama stvarali atmosferu unutar države u kojoj je premijer jedne zemlje mogao biti ubijen. Tehnički izvršioci atentata bili su Legija, Pacov, Šiptar, Zmija… Dok politička pozadina atenata nije otkrivena ni do danas. Atentat nad dr Zoranom Đinđićem izvršen je 12. marta 2003. u 51. godini života.
dr Zoran Đinđić je najzaslužniji za smenu Miloševića pošto je on bio glavni strateg promena u Srbiji kao što je bio i glavni arhitekta građenja moderne Srbije 21. veka.
Danas bi slavio 56. rođendan, a Srbija bi izgledala mnogo drugačije.
Hrišćanska dogma su formulisana Hrišćanska načela koja sadrže saznanja o Bogu, svetu i o Božanskim odredbama koje su u vezi sa spasenjem čoveka. Naše desničarske organizacije i političke stranke se svakodnevno pozivaju na tu dogmu u ime smrti. Koliko je to ispravno? Pokušaću da dođem do tog odgovora u ovom tekstu.
Svi smo svedoci atentata nad dr Zoranom Đinđićem koji je izvršio Zvezdan Jovanović, a koji su 23. februara 2003. godine najavili Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić, a o tome sam već pisao u blogu “Ista slika“.
Današnjim pozivanjem na Boga (valjda Hrišćanskog) ili oni kako radikali i njihovi istomišljenici vole da kažu Pevoslavnog (što je opet Hrišćanski Bog), Vjerica Radeta poslanica SRSa u Skupštini republike Srbije prekršila je par Božijih zapovesti iz Druge knjige Mojisjeve, poglavlje 20. . Među tim zapovestima za oko najviše zapda sedma zapovest koja glasi “Ne ubji” (druga knjiga Mojisjeva (2. Moj), 20.(glava) (stih)13. ). Tu zapovest Vjerica radeta je prekršila više puta u toku jedne press konferencije i zapovest: “Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme njegovo ime uzalud” (2. Moj, 20.7.). Jer ako je u ime smrti uzimala ime Božije onda je to itekako uzalud uzimala njegovo ime (ovu tvrdnju ću obrazložiti u daljem tekstu). To se najbolje vidi iz ove izjave Vjerice Radete: “Podsećamo i Borisa Tadića, žutog diktatora, da se u Srbiji izdaja nikada nije praštala. Ne pretimo, ali upozoravamo na prokletstvo koje je sve izdajnike u srpskoj istoriji pratilo. Podsećamo na krah dinastije Obrenović i rekla bih sadašnjim vlastodršcima da možda neće svi imati sreću Zorana Đinđića. Bog kažnjava do sedmog kolena i o tome bi trebalo da vode računa.”. Unutar te izjave se vidi kako Radeta unutar iste poziva na ubistvo, ali i pravi veoma slabo ograđivanje obzirom da u poslednjoj rečenici ponovo izriče pretnju na dogmadski način.
Takođe ovu izjavu možemo gledati i kao lažno svedočenje obzirom na to da Boris Tadić nit je “žuti diktator” nit “izdajnik” kako ga naziva Radeta, a unutar istog dela Biblije se kaže: “Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega” (2. Moj, 20.16.), a Boris Tadić je Vjerici Radetoj utoliko bližnji ukoliko se takmiče na istom poslu, a to je na izborima osvajanje vlasti što je uostalom i jedan od ciljeva Radetine izjave.
Takođe je zanimljivo da Hrišćanska religija ( Rimo Katolička i Pravoslavna) u izvoru svoje dogme ne priznaje sudbinu već da smatra da ako bi postojala sudbina da ne bi bilo slobodne volje koju je Bog dao svakom čoveku. Tako da i po tom delu Radeta napušta Hrišćansku dogmu, a o sudbini je na indirektna način govorio i Tomislav Nikolić na mitingu SRSa 23. februara 2003. kada je naveo da je “i Tito pred smrt imao problema sa nogom”.
Tako da je zanimljiv i poziv Srpskoj Pravoslavnoj crkvi (SPC) od iste gospođe da anatemiše Borisa Tadića što se može gledati i kao aluzija na anatemisanje Cara Dušana Nemanjića od strane tadašnje SPC.
Uostalom kada se malo setimo povoda ove izjave to je hapšenje Radovana Karadžića kojeg su pozivali da izvrši samoubistvo da ga ne bi uhvatili. Koliko je to Hrišćanski i po Pravoslavlju? Po meni nit je ljudski, a još je dalje od Hrišćanstva i Pravoslavlja.
P.S. Zanima me šta na ovu izjavu ima da kaže poslanica Nove Srbije, Aleksandra Janković koja je svojevremeno vodila emisiju “Sabornik” koja se prikazivala na RTSu i bavila se dogmom koju zastupa SPC. Postala je poznatija javnosti kada je trenutnoj koaliciji u parlamentu nadenula ime “semafor koalicijia”. Ona je po struci psihoterapeut tako da postoji mogućnost da mi na osnovu ovog teksta dodeli dijagnozu.
Suviše mi je muka da gledam ove kvazipatriote. Prvo su uz pomoć države dok je na njenom čelu bio dr Kalašnjikov porazbijali pola BGa, a sada misle da mogu opet isto pa kad dobiju po ušima Tadić im je kriv. Tu se skuplja bagra iz organizacija “Obraz”, “Nacionalni stroj”, “Krv i čast”, “Naši”, “Dveri” (možda sam neku zaboravio) kao i poneki zalutali građanin koji u toku ovog ludila nije uspeo da ostane čitav, ali vođe su iz tih organizacija pa kad dobiju batine zbog toga što žele da ponovo razlupaju BG pa da bude akcija “Ratko za patike, računare i ostalu robu” onda se oglase njihovi mediji sa naslovom “Av, av Tadiću”.
Svaka čast predsedniku Borisu Tadiću što se odlučio da uhapsi, a za koji dan i isporuči Haškog optuženika, Ratka Mladića. Neka nastavi tim tempom pa neka za koji dan uhapsi i preostalu dvojicu pa da o istom trošku gledamo jedan miting desničara uz podršku “Kurira”, “Pressa” i “Pravde” što se tiče medija, a pto se tiče organizacija gore sam ih nabrojao.
Stoga, pružimo podršku predsedniku Tadiću i premijercu Cvetkoviću za dobor obavljen posao, ali ujedno zatražimo od njih da taj posao obave do kraja pošto čitav scenario govori da BIA zna gde se nalaze ostala dvojica i da ih treba zavrnuti pa da će ih istog momenta uhapsiti.
Što se tiče “patriota” bolje neka ćute jer je još davno Oskar Valjd rekao: “Patriotizam je poslednje utočište hulja!”
Ovakvi postupci vlade i predsednika su ujedno i povratak na put kojm nas je poveo dr Zoran Đinđić !!!!! Zato je važno da se ti postpuci nastave, pošto je posao tek započet ali nije još završen !!!
Boris Tadić je naprokon napravio presek stanja kao što je to učinio dr Zoran Đinđić kada je isporučio Miloševića Haškom tribunalu i na tome mu čestitam, ali veoma je važno da se posao obavi do kraja!
Odličan početak premijera Mirka Cvetkovića, važno je da se tako nastavi!
“Obe stranke se suočavaju sa činjenicom da neki naši lideri nisu više među nama, obe stranke imaju svoja iskušenja, imaju svoj bol, imaju svoju nesreću u sebi, ali imaju spremnost da pronađu pravo rešenje koje obezbeđuje sreću za razvoj čitavog društva.” (Boris Tadić, predsednik Srbije o zajedničkim mentalnim bolovima Socijalističke partije Srbije i sopstvene Demokratske stranke) 01*BOLESNIK SE UVEK VRAĆA NA MESTO BOLA: Čak i po slučajnim intravenoznim hrvatskim kriterijumima, Boris Tadić – nažalost Predsednik Srbije i još žalosnije predsednik Demokratske stranke – jeste specijalni medicinski primerak. Samo se iznenadnom i očekivano-razarajućom bolešću u tragovima mozga može objasniti ono što se u ćelijama svesti oblikovalo pomenutom Političkom Mešetaru u procesu kupovine miloševićevskog Otpada kako bi on, Tadić, nekako, bilo kako, svakako, po bilu koju cenu, formirao Vladu sa socijalistima, psihotički uveravajući javnost da SPS krdo Ivice Dačića europski muče, i da je ta ekipa, okupljena oko mrtvog Slobodana Miloševića dovoljno živahna u svom mrtvilu da će se, koliko sutra, o njima govoriti kao o intelektualnoj eliti po meri Borisa Tadića. Stvar je, u stvari, savršeno jasna: Demokratska stranka Borisa Tadića odavno je postala mega-preduzeće sa desetinama hiljada partijski zaposlenih likova; ko sve nije u tom poslovnom cirkusu – Poslovni prostori diljem Srbije, Upravni odbori stotine miliona preduzeća, Odbori, Grupe, Odeljenja, Skupštine, Namesništva, kako, bre, odjednom da Stranka ostane bez resursa, gde su ugovori, tenderi za mostove, gde su tenderi za sijalice, kamene kocke, kako da se Demokratska stranka ne ugradi u svaku beogradsku ciglu, u svaki beton, cement ili armaturu; kako da Tadić na cedilu ostavi tisuće demokratskih robova koji su radili za sebe i za stranku, kako da Tadić ode u opoziciju kad se toliko zadužio kod onih koji lako ne opraštaju dugove; kako da pristanemo da budemo poraženi kad od nas zavisi budućnost svakog od vas? Ispravno shvatajući da 12 poslaničkih mesta Ivice Dačića rešava sve njegove probleme, uz tri mesta Arkanovog kurira koji se kliče Palma i pet mesta iz Penzionerske stranke koju predvodi Leš U Obliku Kostura (Krkobabić) kojem je vreme stalo još 1886. kad je bio u drugom pubertetu – Tadić se moždano opustio; nije mu bilo dovoljno što je prošlog tjedna, ničim izazvan, ponudio nacionalno pomirenje, već je na sednici Glavnog Odbora vlastite stranke, praćen aplauzima koji su veselo ličili na staljinističko-partijske orgije u kojima je uvek najebao onaj koji prvi prestane da aplaudira, plasirao tezu o 2 Bola za 2 partije, izjednačavajući likvidiranog Đinđića sa mrtvosanim Balkanskim Kasapinom, kao da je svaka smrt savršeno ista, kao da je Đinđić umro prirodnom smrću, a možda je po Tadiću to stvarno bila sasvim prirodna smrt – šta je prirodnije nego kad mu ubiju konkurenta za presto?
02*BOLESNIK UVEK MOŽE BITI BOLESNIJI: Dosadna propagandna priča otome kako Srbija mora dobiti proevropsku vladu (sa socijalistima Slobodana Miloševića), kako je imperativ da što pre uđemo u Evropu, kako ćemo ulaskom u Evropu odbraniti Kosovo, kako je najbitnije da duet Tadić/Dačić gaze krupnim koracima ka euroatlanskim integracijama, kako je bitno da Srbija ispunjava svoje obaveze prema Haškom tribunalu (evo, uhićen Stojan Župljanin, šta više hoćete, da nećete možda Mladića?), kako je najvažnije da Tadić bude točak našeg napretka, a Dačić osovina pomenutog točka – ovih se dana otela kontroli; odjednom, iz Tadićevih usta, čujemo da je nešto drugo najvažnije, recimo: „Zaboravite na bivše sukobe! Stegnite ruku onima sa kojima ste se sukobljavali devedesetih godina i zajednički nađite rešenje za bolju budućnost! Ako to ne budete uradili imaćete problem sa mnom”.
Kako to u praksi izgleda, Tadić nije precizirao, sem ako nije mislio na ljubavno-seksualni zanos koji ga opseda svaki put kad steže penis onima sa kojima se nije sukobljavao tokom devedesetih godina; naime, teško je da se bilo ko seća Tadića iz devedesetih godina; uspešno se sakrivao kao da je bio član podzemne Demokratske stranke Srbije (čitaj: Koštunica), teško da mu je problem da bilo kome iz SPS pruži ruku i izljubi ga kao rođenog oca, kad sa tim ljudima već deceniju deli ista uverenja, danas ponavlja sve njihove priče, svejedno da li je reč o ratnim zločinima ili oprostu. Ako bude trebalo – ući će Tadić u SPS kao počasni član, sve vredi žrtvovati za DS Preduzeće, jebeš Evropu, jebeš Hag, jebeš Sporazum o pridruživanju, samo da Tadić ostane na vlasti; kako naći mesta tolikim ministrima koji su već postali nestrpljivi; izbori završeni, a nigde keša.
Što se „stezanja ruke“ tiče, neka me Tadić unapred odjebe! Ako njegova izjava znači – a znači – da danas ponizno Miloradu Vučeliću ili Marku Miloševiću ili Ivici Dačiću ljubimo skute u hippie-peace-fazonu „Vodimo Vladu a ne rat“, što prevedeno na hrvatski znači da odobrimo svaki zločin koji je SPS detaljno planirao i izvršio, svejedno da li je to Vukovar, Dubrovnik ili Sarajevo, svejedno da li je to ideja o Velikoj Srbiji, kolektivnom klanju u Srebrenici ili logorima u Prijedoru, svejedno da li je to ova ili ona masovna grobnica u Bratuncu ili Zvorniku, onda me svečano zabole ideja o zajedničkoj Vladi.
Takva frankeštajnovska Vlada, u kojoj su zločinci i oni koji se ne gade na zločine – nema nikakve potrebe da se trudi da nas povede do Evrope, bez obzira na Tadićevu fizičku pretnju da ćemo, ako to ne budemo uradili, imati posla sa njim.
Šta to znači?
Da će nas lično tući ili slati savetnike tipa Krstića i Šapera u kaznene ekspedicije? Da će nas sudski goniti, maltretirati dahtanjem u telefonsku slušalicu, pretiti široj familiji ili jebavati na sex blogu Demokratske stranke?
Budući da mi na pamet ne pada da pružam ruku onima sa kojima sam se sukobljavao, dolazim u veselu situaciju da iznenada osetim svoju ličnu bol: zabole me nježnik za Borisa Tadića!
Vesna Pešić je bila u pravu: privilegija je upoznati Srđu Popovića. Mihajlo Mihajlov, Mića Popović, Dobrica Ćosić, Željko Ražnatović Arkan, Franjo Tuđman, Dobroslav Paraga, Andrija Artuković, Vojislav Šešelj – samo su neka od imena koje je, tokom advokatske karijere, branio Srđa Popović. Kao advokat Ružice Đinđić, u znak protesta zbog činjenice da nije do kraja rasvijetljena politička pozadina atentata na prvog demokratskog predsjednika srpske vlade, Popović je odbio da iznese završnu riječ. Rekao je da će to učiniti kada za to dođe vrijeme. Sudeći po onome što se u Srbiji događa nakon 11. maja, neizvjesno je da li će ikada.
DANI:Drama formiranja nove srpske vlade neminovno je morala dobiti ton lakrdije čim se u nju uključio Vaš nekadašnji klijent, Vojislav Šešelj. Šta je izjavom da je Zvezdan Jovanović “novi Gavrilo Princip,” želio da poruči?
POPOVIĆ: To je bio njegov način da se uplete u pregovore o vladi. Naime, radikali i Koštunica znaju da su na proteklim parlamentarnim izborima slabo prošli i trude se da po svaku cenu nekako formiraju vladu. Uvereni su da je Socijalistička partija Srbije mnogo bliža njima…
DANI: Pa, da li je?
POPOVIĆ: Jeste, ali ne zaboravite da je SPS pre svega besprincipijelna stranka. Kada je o Šepelju reč, on misli da je konačno došao momenat da neke stvari zakuca, da ih dovede do kraja.
DANI: Koje stvari?
POPOVIĆ: Dok demokrate plaše građane pričom da bi radikalska vlada značila povratak Miloševića, a SRS i narodnjaci to nevesto negiraju, Šesšelj im iz Haga ovim poručuje: Da, tačno je! Značila bi upravo to: povratak u devedesete!
DANI: Ali, zašto to radi?
POPOVIĆ: Zato što ne razume da su se stvari, otkako je otišao u Hag, u jednom delu promenile. Radikali očigledno shvataju da im je tom izjavom Šešelj naneo štetu, pa sada pokušavaju da se pravdaju pričom da njihov predsednik nije hteo da veliča atentat, nego da kaže da Zvezdan Jovanović nije ubica. Tomislav Nikolić je mnogo ciničniji i mnogo pragmatičniji od Šešelja i, otkako je na njenom čelu, stranku je podigao, povećao joj rejting….
DANI: Ne čini li Vam se da je ova Šešeljeva glupost zapravo imala za cilj da Nikolića i one radikale koji bi simbolično voljeli da sa revera konacno skinu bedž “haškog vojvode”, podsjeti na to ko je gazda, da im podvali i ne dozvoli da se suviše odmaknu od njega?
POPOVIĆ: Tako je! Šešelj ne dozvoljava da se ta stvar rasplinjava. Misli - pobedićemo i to pod svojom zastavom. Videli se da Mirčić, kandidat za ministra policije u eventualnoj vladi radikala i Koštunice, pokušavajući da objasni šta je njihov vođa mislio, ide korak dalje, pa preti da će, postane li ministar, obnoviti proces za ubistvo Zorana Đinđića. To je glupost! Istragu može da otvori samo sud i to na predlog tužilaštva. Funkcija ministra policije sa tim stvarima nema nikakve veze…
DANI: Ali je simptomatična zato što pokazuje na koji način oni dozivljavaju vlast.
POPOVIĆ: To deluje zastrašujuće! Mirčić misli da kao ministar policije može da radi šta god hoće. To su signali koje radikali šalju jednom sloju srpskog društva koji takve stvari voli da sluša. Čudi me kada ljudi rezultate izbora povezuju sa strankama, kada računaju, kalkulišu, prve koalicije…Nisu ovde stranke problem.
DANI: Šta je problem?
POPOVIĆ: Problem je društvo koje za te stranke glasa. Ne mogu da zamislim koji to milion ljudi glasa radikale. Kada tako nešto kažete, odmah vas optuže kako 30% građana proglašavate idiotima. Ne! Treba se suočiti sa činjenicom da živimo u zemlji u kojoj je 50% stanovništva polupismeno, neobavešteno, zatrovano medijima koji su finansirani iz nepoznatih izvora… Kada takav čovek izađe na biralište, siguran sam da on jednostavno nema pojma za koga je glasao. Kaže - nešto mu se dopalo.
Šta mu se dopalo?! To što će da hapse, što će rehabilitovati Legiju… Demokratija ima smisla kada imate jednog ekonomski nezavisnog i dobro obaveštenog birača, nekoga ko ima informacije i ume da misli. Inače, to prosto brojanje glasova iza kojih ne znate šta stoji, to je glupost! Izvinite, pa taj narod je više puta birao i Slobodana Miloševića! Nisam uopšte impresioniran brojevima. Možemo sutra izaći na izbore i izglasati da su dva i dva pet, ali oni to nikada neće biti. O istinama se ne glasa.
DANI: Vidjeli ste da je Vlada na proslonedeljnoj sjednici jednoglasno osudila Šešeljevu izjavu. Je li Vas iznenadio Koštunicin glas u tom smislu?
POPOVIĆ: Ne. Znate zašto? Tokom suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, tražio sam da se saslušaju neki funkcioneri Demokratske stranke Srbije zato što su oni svojim nezakonitim ponašanjem sebe učinili sumnjivim u smislu da su imali interes da se tako nešto dogodi. Atentatore su - hajde da to tako kažemo - podržavali na jedan veoma neobičan način. S obzirom na to da je sud odbio moj predlog, sumnja je ostala. Sada ih je Šešelj stavio pred nemoguć izbor. Ako bi ćutali, dodali bi još jedan kamen u tu ogromnu zgradu sumnje. Ljudi bi rekli: pa, naravno! Ovako, ta osuda ih ništa ne košta.
DANI: Zašto je sud odbio taj Vaš predlog?
POPOVIĆ: Objašnjenje je bilo nategnuto i pravno nepismeno. Navodno, advokati su izneli sve dokaze koji se tiču neposrednih izvršilaca, a tužilac ne vodi nikakav proces protiv onih koje želimo da saslušamo. Međutim, tražio sam samo da se ispitaju političke okolnosti kako bi se utvrdilo smisao događaja, motivacija, šta su ti ljudi hteli, zašto su se tajno viđali sa Legijom, zašto su pisali pisma Aci Tomiću dok je ovaj bio u zatvoru i molili ga da ćuti, zašto su podržali oružanu pobunu. Oružana pobuna je napad na ustavni poredak. Legija je hteo da dovede nekoga na vlast. Koga? Nije to bilo obično ubistvo u kome ćete utvrditi ko je pucao, gde je ulazna, a gde izlazna rana! Ako je Legija imao nameru da izvrši državni udar, onda moramo utvrditi u čije ime i u čiju korist.
DANI: Osim Koštunice, čije ste još saslušanje tražili?
POPOVIĆ: Dragana Jočića, Radeta Bulatovića, Gradimira Nalića, Aleksandra Tijanića…
DANI: Zašto Tijanića?
POPOVIĆ: Zato što je u jednoj emisiji rekao da zna da su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum, kao nezgodni svedoci, najpre likvidirani od strane SAJ-a, pa bačeni u dvorište te kuće u Meljaku. Rekao je i da su pripadanici SAJ-a od nekoga iz Đinđićeve Vlade dobili 50 hiljada eura za taj posao. Tijanić, naravno, neće direktno da kaže ko je taj čovek, čime unosi neosnovanu i neopravdanu sumnju koja komplikuje sudski proces. Tijanić je, osim toga, bio u Vladi one noći kada se Legija predao.
DANI: Da li je to razjašnjeno?
POPOVIĆ: Mnoge stvari nisu razjašnjene. Jočić se sa Zlatibora helikopterom hitno vratio u Beograd da bi se, bez znanja suda koji to mora da odobri, video sa Legijom. Ministar policije insistira da sa ubicom razgovara u četiri oka, a onda na pitanje o čemu su razgovarali, kaže: Legija je tražio da garantujem bezbednost njegovoj porodici. Pa, čekajte! To se završava za 20 sekundi! Legiji, koji je bio zarastao u bradu , doveli su čak frizera u kancelariju! E, tako se ljudi ne hapse! Osim Tijanića, tu su bili prisutni ministar pravde, šef BIA-e… Umesto što su sa Legijom diskutovali dva i po sata, trebalo je da ga predaju u “29. novembar”, pa onda u Centralni zatvor.
DANI: Zašto su stvari, bez obzira na presudu, ovdje i dalje užasno zamućene?
POPOVIĆ: Da bi se to razjasnilo, sve treba staviti u jednu mnogo širu sliku. DANI:Na šta mislite?
POPOVIĆ: DOS je 5. oktobra odlučio da ide do kraja i zato su izveli toliko ljudi na ulice. Istovremeno, lideri DOS-a su od Miloševića i Pavkovića, tadašnjeg načelnika Generalštaba, dobijali signale i poruke da ne pokušavaju da sruše vlast na ulici. Postojala je dilema - da li da se upuste u revoluciju koja je značila neizvesnost i ljudske žrtve.
Zoran Đinđić je shvatilo da bi takav korak predstavljao ogromni rizik, tako da se išlo na nešto drugo. Napravljeni su dilovi sa Miloševićevim okruženjem, u čemu je pomagala CIA. U igri je bio veliki novac. Neki Miloševićevi ljudi su kupljeni gotovinom, a drugi obećanjima da će biti pošteđeni krivičnog gonjenja. U toj odluci da napravite dil sa Miloševićevim ljudima nalazim odgovor na pitanje zašto se sve kasnije događalo na način na koji se događalo.
DANI: Zašto se događalo?
POPOVIĆ: Dil sa Miloševićem je značio da ste ostavili nedirnut njegov aparat, novac, tajkune… Đinđić je sam o tome govorio: nama se, kaže, preko dana činilo da smo neka vlast, a onda noću, kada bi se vratili kući, shvatali smo da mi od te vlasti zapravo nemamo ništa! Izbor Koštunice je deo te priče.
DANI: Na koji način?
POPOVIĆ: Koštunica je bio prihvatlji za ovu drugu stranu za koju Đinđić nije bio nikako. Mislim da je Koštunica pre pristanka da prihvati tu kandidaturu išao na konsultacije kod Dobrice Ćosića…
DANI: Zasto kod Ćosića?
POPOVIĆ: Da mu se ne bi zamerilo što sadi tikve sa Đinđićem…Setite se da je sam Milošević, nekoliko dana pre proglašenja te kandidature, dao izjavu: nije Koštunica problem! Problem je Đinđić! I to je tačno! To je bio signal ljudima da private Koštunicu jer je on, je li, pola nas. To je sam kasnije pokazao.
DANI: Kako?
POPOVIĆ: Tako što je od prvog trenutka ponavljao da nema revanšizma, nema lustracije, nema Haga, obračuna sa Miloševićem jer je on, Bože moj, predsednik najjače opozicione stranke…Koštunicin inauguracioni govor je bio antiklimaks u odnosu na ono sto se događalo 5. oktobra. Tri meseca je članstvu SPS-a, službama, tajkunima trebalo da shvati da im se ništa neće dogoditi, da su odlično prošli i da ništa nije izgubljeno…
DANI: Rekli ste da je Koštunica tražio zeleno svijetlo od Dobrice Ćosića…
POPOVIĆ: Ne samo od njega. Sećate se da je počeo da se viđa sa generalima, sa…Ne mogu ni da zamislim sa kim se sve jos viđao. Cilj je bio da se spase velikosrpski projekat, da se ništa ne promeni…
DANI: Kome je bilo u interesu konzerviranje stanja?
POPOVIĆ: Pre svega onima koji su, pored Miloševića, bili odgovorni za stvari koje su se ovde dešavale. Pa, ne mislite valjda da je Milošević bio sam za sve odgovoran?!
DANI: Sudeći po izjavama njegovih saradnika, formalnih i neformalnih savjetnika koji su prekrajali granice, generala, popova, ispada da je za sve bio kriv samo Milošević!
POPOVIĆ: Naravno! Svim tim najrazličitijim kandidatima za Hag je bilo u interesu da se konzervira Miloševićev sistem, da sve ostane kako je bilo. Kada me pitate o Ćosiću, njegova najveća uloga je bila to što je krajem osamdesetih jedan značajan deo nekadašnje opozicije komunističkom režimu predao u ruke Miloševiću.
To su ljudi koji su formirali javno mnjenje. Sećam se da sam Dobricu jednom sreo na ulici sutradan pošto je bio kod Miloševića na večeri. “Čujem da ste bili kod Miloševića. Kako je bilo?” - pitao sam ga. “Fascinantno! Fascinantno!”- ponavljao je.
DANI: Čime je bio toliko fasciniran?
POPOVIĆ: Reći cu Vam: Milošević je pokazao spremnost da u realnost prevede sve fantazije tog Dobricinog srbustvujućeg kruga SANU. Jer, Dobrica mu je verovatno rekao: pa, to ne može bez rata! I?! U čemu je problem?! - pitao je Milošević. Naravno da je to Dobricu fasciniralo. Mislio je: e, ovo je čovek! Takav nam treba!
DANI: Na koga jos mislite kada kažete “srbustvujući Dobricin krug”? Na kružook iz Simine 9A?
POPOVIĆ: Na dosta njih, od kojih su se neki, kao Mihiz, Žika Stojković, Mića Popović, ubrzo opametili. Ali, u tom prvom, odlučujućem trenutku kada se očekivalo da Beograd Miloševiću pruži neki otpor, na scenu je stupio Dobrica i obezbedio Miloševićevoj politici podršku. To je bio udarac. S obzirom na to da je Milošević nastupao kao dvoglava aždaja - bio je i nacionalista i komunista - to je imalo za posledicu da se i opozicija podelil na isti način. Tako je, recimo, Voja Koštunica, kao svoju istorijsku misiju zacrtao pobedu nad komunizmom.
DANI: Ispod tog antikomunizma se, zapravo, krio nacionalizam.
POPOVIĆ: Naravno! S tim što se nacionalizam, osim po nekoj apstraktnoj ideologiji, u šustini ni po čemu ne razlikuje od komunizma. I to je kolektivizam, vođa, zastave…U komunizmu je vrhovni interes radnička klasa, dok je ovde nacija. Sve ostalo je isto. Sa druge strane,.Đinđić je imao je za cilj da od Srbije napravi modernu zemlju.
Zato se nekada, iz čisto pragmatičnih razloga, iako levičar još od 1968, poklanjao nacionalizmu, priznavao da je slab. Hteo je da menja Srbiju sa manjinske pozicije. Mislim da je gnev Koštunice i “patriota” prema Đinđiću bio razumljiv. Đinđić ih je varao.
DANI: Kako ih je varao?
POPOVIĆ: Krstio se, uvodio veronauku u škole, pričao o nekakvim specijalinim odnosima sa RS…Varao je i Koštunica je bio u pravu kada ga je optuživao da je neiskren. Bio je u manjini i pokušavao je da im podvali, da ih prevesla, prevede na svoju stranu. Bio im je kost u grlu. Minirao je ceo plan. Na drugoj strani, Koštunica je imao zadatak da sačuva devedesete, da čeka da sa radikalima i SPS-om dođe na vlast.
Davao je nejasne, dvosmislene izjave, odmah došao u sukob sa Đinđićem. Đinđić je pokušao da manevriše i ubijen je zbog svoje veštine. Bio je revolucionar i nije ga zanimalo da li je nešto legalno ili nije. Sastajao se sa zapadnim političarima, savetovao se, verovao im. Ovde nije imao nikakvu podršku. Nju je imao Koštunica i Đinđić je razmišljao kako da ga se politički reši.
DANI: Riješio ga se onog trenutka kada je ukinuta SRJ.
POPOVIĆ: Tada je Đinđić ubijen. Nastao je šok, vlada se odmah raspala i cilj atentata je postignut. Legija je kazao da su patriote došle na vlast. Koštunica se tokom ovih osam godina samo razotkrivao. Neki od nas već dve, tri godine znaju da su njegovi glavni favoriti radikali, ali da to ne sme da prizna.
DANI: Zašto?
POPOVIĆ: Jer još uvek nemaju tu većinu, još uvek nisu pobedili. Koštunica stalno gubi glasove, jer sve više ljudi primećuje šta on zapravo radi. Od 5. oktobra do danas pokušava da restaurira poredak koji je bio uspostavljen krajem osamdesetih. Koalicija sa radikalima je šok za sve više clanova DSS-a.
DANI: Vidjeli ste u novinama priču da se Koštunica, ako ne uspije da formira vladu sa radikalima, povlači iz politike? Vjerujete li u to?
POPOVIĆ: Verujem, zato što mislim da je on obavio posao, da je izvršio zadatak koji je dobio 5. oktobra. Razotkriven je i više ne može da ima ulogu koju je imao. Zato se povlači.
DANI: Bez obzira na pad rejtinga o kome govorite, zar ne mislite da je Koštunica i dalje u svijesti jenog velikog broja ljudi ostao mjera patriotizma?
POPOVIĆ: Jeste, ali najpre zato što je u svesti jednog broja građana i dalje čovek koji je srusio Miloševića, ali i zato što sto je inteligentan i što, kao opsesivna ličnost, od svih srpskih političara jedini uvek misli nekoliko poteza unapred. Koštunica je bio štreber, odličan student. Ne izlaže se mnogo, ne meša se sa ljudima, sedi u svom kabinetu i rešava političke stvari kao šahovski problem. Uvek razmišlja unapred. Kao i Milošević, vodi izgubljenu bitku u kojoj je pobeda to da nam ukrade još malo vremena.
Mislim da je sada već psihološki upao u jedno stanje u kome shvata poraz i samo želi da to što više košta. Međutim, za razliku od mnogih, mislim da je ovaj politicki trenutak za nas veoma povoljan.
DANI: Kako to mislite? Pa, svi su u panici, svi se pitaju - šta će biti!
POPOVIĆ: Nije bitno. Ovde je konačno povučena jasna linija razdvajanja. Danas prvi put imamo na tapetu teme koje su zaista suštinske. Ovo je sukob dve konzistentne vizije, dva puta - jedan u prošlost, drugi u budućnost - i to jeste tema. Više se ne sporimo oko budalaština.Ovo je pravo, istorijsko pitanje srpskog naroda. Oko njega se dvesta godina lome koplja. Osim toga, idealan trenutak je i zato što danas, prvi put u istoriji, ovima koji su za Evropu, ta Evropa pomaže. DANI: Zašto je sada Evropa odlučila da pomogne Srbiji?
POPOVIĆ: Zato što je stvorena jedna nadnacionalna, istorijska zajednica kojoj smetamo. Ne znaju šta će sa nama. Srbija u Evropi je i njihov interes. Ovaj trenutak izgleda strašno zato što se klatimo, zato što smo na ivici, ali, u suštini, ovo je veliki napredak.
DANI: I šta mislite: šta će Srbija odlučiti?
POPOVIĆ: Mislim da narodnjaci i radikali mogu da smetaju i smetaće još neko vreme, ali, svi istorijski, geografski i politički razlozi su na drugoj strani.Tragično je to što je ova zemlja tako zaglibljena u porazu koji neće da prizna. Primećujem da, recimo, kada sportisti pobeđuju na nekim takmičenjima, reakcije ljudi su neverovatne. Jednom sam tako stajao u kolima zaglavljen u nekoj gužvi, na mostu, dok su pored mene prolazili navijači koji su proslavljali pobedu. Na licima tih ljudi ne vidite radost. Oni ne slave.
DANI: Nego?
POPOVIĆ: Oni su besni: sad smo vam pokazali! Ljudi drže flašu rakije u rukama, urlaju, ali vidite da nisu radosni. To je bes, inat! Onda shvatite zašto glasaju za radikale. Njima se sviđaju svi koji ne priznaju poraz. Ne, ne! Sve je bilo u redu i dalje ćemo u istom smeru, nismo poraženi. Samo žele to da čuju. Sve drugo je bolan povratak u realnost.
DANI: Ti ljudi žele da čuju da nisu poraženi, iako znaju da je to laž?
POPOVIĆ: Naravno! Mislim da je isti slučaj sa zločinima : da nisu bili tako masovni, tako strašni, možda bismo nešto i priznali. Ali, bili su suviše gadni, suviše odvratni da bi neko mogao da kaže - evo, jeste, radili smo te grozne stvari, stidimo se…
DANI: Ne mislite da je i za to potrebno vrijeme? Njemcima je trebalo…
POPOVIĆ: Tačno, slažem se. Slučajno pamtim statistiku: u Bavarskoj je 1963. g. bilo 35% državnih funkcionera bivših članova nacističke stranke… Znate, Milošević je imao plebiscitarnu podršku. Ovde je malo nevinih, malo čistih biografija. I onda, kada se kaže lustracija - ko će koga da lustrira?! Nekada zaboravimo dubinu devastacije koju je Milošević izazvao u Srbiji. Osim privrede, kulture, mislim da je najveću štetu pretrpeo ljudski potencijal…
Sećam se da me je 2001, kada sam se, nakon deset godina vratio iz Amerike u Beograd, Stojan Cerović pitao: “Šta ti je najjači utisak?”. Odgovorio sam: glupost! Ljudi su užasno zaglupili. Pa, ne idete nigde, nista ne slušate, ništa ne čitate, nemate nikakav kontakt, dnevno vas bombraduju tim gadostima…Ljudi su osetljiva bića i normalno je da stradaš. Potrebno je vreme, slažem se, ali neko u tom smislu nešto mora da radi. Takve stvari uvek dolaze “odozgo”. Ovde vlada autoritarni duh u kome samo poruke koje dolazi sa vrha imaju neku težinu.
DANI: Kao u Hrvatskoj. Predsjednik Stjepan Mesić ne pravi kompromis sa tim stvarima. Na to mislite?
POPOVIĆ: Na to.Uvek sam verovao da su Hrvati sa Mesićem imali veliku sreću. Nedavno sam ga slušao u Jasenovcu. Ako je u poziciji, čovek mora tako da govori. Dokle god ne budemo imali vlast koja će građane suočiti sa onim šta se u njihovo ime radilo na prostoru bivše Jugoslavije, brčkaćemo se u svojoj neodgovornosti. Međutim, imam utisak da je ovde sklopljen savez ćutanja. To više nije ni poricanje. Sada se ćuti. I tu nema spasa.
DANI: Kažete da je Milošević imao ogromnu podršku. Šta se to desilo, pa je i mnoge pametne ljude poklopio taj nacionalistički talas?
POPOVIĆ: To se, verujte, pitam svih ovih godina. Izgubio sam stotine prijatelja i otišao u Ameriku. Video sam da me sredina odbacuje, da nemam nikoga. Tri čoveka! Šta se dogodi? Pa, ne znam. Razmišljao sam često o tome. Retki su se spasli, retki tome odoleli. Izgleda da pamet nije bila presudna.
DANI: Nego?
POPOVIĆ: Karakter. Neka individualnost, neko osećanje da čovek brani sebe, otpor pritisku da se prihvati nešto samo zbog toga što su to svi drugi prihvatili… Mnogi pametni su stradali. Tu “bolest” delim na dva perioda. Jedan je do ratova, gde je bilo mnogo lakše progutati tu “fascinantnu” priču, a drugi - tokom rata. Kada su na televiziji počeli da se pojavljuju leševi, koji su, naravno, uvek bili “naši” leševi…
DANI: Pretpostavljam da ste imali problem sa tom vrstom identifikacije? Šta su za Vas bili “naši” leševi? Bili ste Jugosloven. “Vaši” su bili svi, je li tako?
POPOVIĆ: U pravu ste. Za mene su svi bili “naši”. Imao sam zaista problem sa tom vrstom identifikacije… Evo,u vreme Drugog svetskog rata, roditelji su me poslali u jedno selo kraj Mladenovca kod nekih prijatelja. U Beogradu nije bilo struje, hrane, pucalo se… Jedne noći, sedeli smo kraj šporeta, kad - upadoše četnici! Jedan od njih, koji je valjda imao decu, sedne me u krilo i pita: “Jesi ti Srbin?”! Kažem: ne, ja sam Jugosloven. Ovi ljudi prestravljeni. Kažu: “Idi da spavaš! Dete priča gluposti”…
Oduvek sam bio Jugosloven. Prvo što sam u životu naučio bilo je kako se zovem, u kojoj ulici stanujem i to da sam Jugosloven. Druga stvar je bio režim prema kome sam bio vrlo kritičan. Najveći problem Jugoslavije bio je u tome što ona nije mogla da postane demokratska država. Desimir Tošić je to jednom lepo rekao: “Ideja Jugoslavije je bila velika, ali smo mi, nažalost, bili mali”.
DANI: Vesna Pešić u svojoj knjizi kaže da je čovjek uvijek mogao da dovede u pitanje sve Vaše emocionalne odnose osim jednog - onog prema Jugoslaviji. Jedino je, kaže, taj emocionalni odnos konstanta.
POPOVIĆ: Eh, Vesna!..Ima istine u tome! Kada sam bio u Americi, gledajući šta se u Jugoslaviji događa, gostovao sam po televizijama i zagovarao interenciju. Shvatao sam da je Milošević ovde najjači i znao da sa njim ne možete pregovarati sve dok on sebe doživljava na taj način. Mogao se zaustaviti samo silom. Sećam se da me je novinar tada pitao: “Vi ste Srbin”?
Jesam - odgovorio sam. Ali, kao što je 1941. svaki nemački patriota morao želeti što brži poraz Nemačke kako bi sprečio još veći užas, tako sam i ja želeo poraz Miloševića.
DANI: U svom čuvenom predavanju “Nemačka i Nemci”, održanom u maju 1945. godine u Vašingtonu, Tomas Man govori gotovo istu stvar.
POPOVIĆ: Pa, to i jesu iste stvari! Kada danas o tome razmišljam, mislim da sam bio u pravu. Zar nam svima ne bi bilo laskše da se nije dogodila Srebrenica?! Ne identifikujem državu i narod. Mislim da je ovo odvratna država, ali ne mislim to o narodu. Narod je kao i svaki drugi, samo što je iz svog iskustva uvek izvlačio nakaradne pouke.
DANI: Kada smo govorili o usponu Miloševića, da li su Vas iznenadili neki ljudi, neki Vaši prijatelji?
POPOVIĆ: Jesu. Sećam se da sam na kraju išao samo od kuće do kancelarije i molio se u sebi da nekoga ne sretnem. Primećivao sam da kada počnete da razgovarate sa pametnim ljudima, prijateljima i pomenete rat, razaranja, stotine hiljada mrtvih i sl, kao odgovor dobijete neki neprobojni, staklasti pogled. Čovek bi se isključio. Uopšte vas ne sluša. Zatvorio je mozak. To je bilo veliko razocarenje. Imao sam 55 godina, mislio da o ljudima mnogo znam.
DANI: A na drugim zaraćenim stranama? Da li su prijateljstva opstajala, “neherojskom vremenu uprkos”, kako bi rekao Milovan Đilas?
POPOVIĆ: Opstajala su prijateljstva, ali tu sam imao drugi problem. Ako bih, recimo, otišao u Zagreb, moji prijatelji su tražili da javno kritikujem Tuđmana. Međutim, mislio sam da je moja obaveza da govorim protiv Miloševića, a da je Tuđman njihov problem. Zamerili su mi.
DANI: Zašto niste kritikovali Tuđmana?
POPOVIĆ: Mislio sam da u tim okolnostima, šta god da o Tuđmanu kažem, biće protumačeno u njegovu korist. Takve su okolnosti. Bilo je kontraproduktivno da u Zagrebu Hrvatima čitam lekcije.
DANI: Kada govorite o Slobodanu Miloševiću, vidite da se njegov stranka, od koje zavisi budućnost Srbije, danas ne odriče politike svog osnivača?
POPOVIĆ: U pravu ste, ali treba govoriti politički. Nije trenutak da sa njima polemišete. Nema sumnje da prema SPS-u čovek ne može da ima neki drugačiji stav, ali ograničite saradnju na ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, jer on Srbiju stavlja na evropske šine sa kojih nema povratka. Ako je cena toga SPS, mislim da je treba prihvatiti. Mnogima se to gadi. Gadi se i meni, ali šta ćete?! Ne treba kriti da je u pitanju jedan duboko uvredljiv, duboko amoralan postupak za normalan svet, ali - to je politika! Kada ste na ivici provalije, ma koliko se trudili, ne možete se držati nekog principijelnog stava. Uz to, niko od vas ne traži da suspendujete svoj moralni sud. Ne! O tome ko su i šta su radili socijalisti, pričaćemo sutra. Sada je SSP na dnevnom redu. I kakvo nacionalno pomirenje?! To zameram Borisu Tadiću.
DANI: Zamjerate mu što je pozvao SPS na nacionalno pomirenje?
POPOVIĆ: Da.Kada je donošena Rezolucija o Kosovu, za nju su u Skupštini glasale sve stranke, pa i Boris Tadić. U jednom momentu Ivica Dačić je rekao: “Ovo je politika Slobodana Miloševića. Došli ste na naše”. I to je apsolutno tačno. Time je zapravo Milošević suštinski rehabilitovan. Dačić je bio samo nespretan jer je javno rekao ono što svi znaju. A to smeta Koštunici.
DANI:Zašto?
POPOVIĆ: Ne više. Smetalo mu je dok je bio Trojanski konj u okviru DOS-a. Danas Dačiću više ne treba nikakva rehabilitacija Miloševića. Sve je završio.On nije išao u Moskvu da bi se video sa Putinom. To su gluposti.
DANI: Sa kim se vidio?
POPOVIĆ: Pretpostavljam sa bivšim jugoslovenskim ambasadorom u Moskvi, bratom Slobodana Miloševića, Borislavom Miloševićem. On je užasno važan čovek u tom lancu.. Tokom oružane pobune Crvenih beretki, generali Pavković i Aca Tomić otputovali su u Moskvu da traže od Rusa obećanje da se neće mešati ako ovi krenu u puč.
DANI: Isto je radio Veljko Kadijević početkom devedestih.
POPOVIĆ: Naravno. Pavković i Tomić su u Moskvu otišli tajno. Kasnije sam gledao novine - niko taj put nije registrovao! S obzirom na to da od Rusa nisu dobili podršku za puč, pobuna je zaustavljena, tako da su morali da se zadovolje smenom nekih ljudi iz Službe. Kada je u noći između 5. i 6. oktobra Milošević trebalo da preda vlast, novoizabrani predsednik Jugoslavije je tajno, mimo znanja DOS-a, otišao sa Pavkovićem kod Miloševića, gde je napravljen dogovor. Koštunica nikada nije rekao šta su se te noći dogovorili, iako se pretpostavlja.
DANI: Šta se pretpostavlja?
POPOVIĆ: Koštunica je Miloševiću obećao da će sve biti u redu, da neće biti izručen Hagu, garantovao mu bezbednost…. Tadašnji ruski ministar inostranih poslova Igor Ivanov, koji je prisustvovao tajnom sastanku, je bio nadgarancija svega. Rusija je u tome direktno učestvovala. DANI: To radi stotinama godina.
POPOVIĆ: Tako je. Rusija se nije odrekla niti jedne svoje bivše zone uticaja. Mislite da su se Rusi ikada odrekli Poljske, Češke, Bugarske?..Mogu da se smenjuju ideologije, režimi, ali imperijalna politika ostaje ono što je bila. To nema veze sa režimima.
DANI: Kada govorite o Borisu Tadiću i kada posmatrate šta je sve uradio, a šta nije otkako je predsjednik Republike, kom “krugu”on pripada - vašem ili onom Dobrice Ćosića?
POPOVIĆ: Tadića su okolnosti dovele u poziciju u kojoj se danas nalazi i sada ga treba podržati. U tome je LDP imao veliku ulogu. Oni su počeli da ga prozivaju i, ako je hteo njihovu podršku, morao je nešto da pokaže. Usred kampanje za predsednika, Tadić se zato setio da udari šakom o sto i uđe u otvoreni sukob sa Koštunicom. U žaru borbe sa Tomislavom Nikolićem, zakucao se u poziciji koju sada mora da drži. Ona mu je pokazala šta uspeva, iako iza nje ne stoji nikakvo duboko, promišljeno uverenje. U pitanju je sujeta.
DANI: Kako to - sujeta?
POPOVIĆ: U Srbiji je veliki problem to što ljudi ne smeju da ostanu sami sa sobom, što uvek moraju da imaju nekoga oko sebe - klapu, društvo, raju… Moraju da pripadaju nečemu, a tako se ne ulazi u proces individuacije. Ljudi su zreli kada su sami sa sobom. Prosečan Srbin ima 12 godina mentalnog uzrasta i zato, kada mu date pušku, on se tome raduje, puca…Kada je reč o Tadiću, mislim da je on sada prvi put izašao iz senke svog tate, Ljubomira Tadića, iz senke Dobrice Ćosića, iz orbite u kojoj je bio zarobljen. Njegova sujeta, koja se odrazila na pravi način, je bila naša najveća sreća. Videli ste kako se raspalio kada je shvatio da mu je krenulo, da pobeđuje, da je dobio podršku. Pomislio sam - ovaj više ne sluša Dobricu Ćosića! Videli ste da je dobro reagovao kada su LDP-ovci pre neki dan bili kod njega na konsultacijama. Rekli su mu da ne mogu sa SPS-om, ali da će ga podržati i pomoći mu u svemu. Ti odnosi konačno moraju da se regulišu.
DANI: Na koji način?
POPOVIĆ: LDP je pritiskao Tadića, ali, u trenutku kada im je on oteo zastavu borbe protiv Koštunice, odnosi su počeli da se otopljavaju. Međutim, Čedomir Jovanović tu ne sme da stane. Čim se potpiše Sporazum, LDP će morati Tadića da pritisne za Hag.
DANI: Mislite da će socijalisti, ako ih predsjednik Tadić dobije kao koalicionog partnera, moći da “progutaju” Hag?
POPOVIĆ: Dačić je rekao da se protivi Hagu, ali da nema ništa protiv dobrovoljnih predaja. A mi znamo šta su “dodrovoljne predaje”. Imali smo priliku to da vidimo. Dakle, pola je posla već obavljeno. Osim toga, ako ste potpisali Sporazum u kome je uslov izručenje Mladića, šta ćete onda?! I vi ste na šinama!.. Pazite: ko god da formira vladu, imaće užasne probleme. Ovo je “ili - ili” situacija, pa zato Božidar Đelić, Dragoljub Mićunović i Čedomir Jovanović pominju demonstracije. Ovo je užasno važan trenutak i to se shvata.
DANI: Hoćete da kažete da je situacija slična onoj od 5. oktobra?
POPOVIĆ: Nije slična! Ista je! Isti problemi, isti akteri, o istom se radi. Ti dilovi koji su sklopljeni 5. oktobra su konzervirali stanje koje je trajalo do 2008. Međutim, proevropska strana danas bolje stoji nego što je stajala 5. oktobra.
DANI: Bez obzira što nema Zorana Đinđića? Zvuči paradoksalno.
POPOVIĆ: Đinđićevo ubistvo nije bio incident, nego užasno važan događaj u jednom procesu. Deo Srbije je prepoznao ko je Đinđića ubio i to je donelo naknadnu podršku i njemu, i DS-u, i LDP-u. U prvom trenutku, atentat je doneo korist “patriotskom bloku”, ali, dugorocno, koštao ih je na isti način na koji i ovo ludačko insistiranje na - Kosovo je Srbija.
DANI: Da li će se, po Vašem mišljenju, ikada utvrditi politička pozadina ubstva Zorana Đinđića?
POPOVIĆ: Uslov je da Koštunicini ljudi odu sa vlasti. Osim toga, buduća vlada, ako hoce da uđe u taj teški obračun, mora da bude stabilna.
DANI: Ali, sudska vlast je, navodno, nezavisna, a Koštunica je, navodno, legalista. Zašto je onda nova vlast uslov za otkrivanje političke pozadine ubistva? Znam da ste svojevremeno kritikovali jugoslovenske sudove. Kako je to sudstvo bilo u odnosu na ovo danas?
POPOVIĆ: Bilo je, verujte, fantastično! Nisam mogao da pomislim da ću nešto ovako ikada reći, ali - tako je! Sigurno je da su ti sudovi bili užasni četrdesetih, pedesetih, šezdesetih, pa i sedamdesetih godina. Ipak, stvari su evoluirale. Došli su neki mladi ljudi sa željom da postanu dobre sudije. Naravno, u političkim suđenjima su im ruke bile vezane. Iako su se trudili da te presude uviju u neku formu, vlast je uticala na njihov rad. Na toj činjenici sam napravio karijeru.
DANI: Na čemu?
POPOVIĆ: Koristio sam se njihovom željom da stvarima daju pristojnu, prihvatljivu formu. Video sam kako se muče… Osamdesetih godina sam već počeo da dobijam i oslobađajuće presude, gubio se strah. Osećalo se da komunisti nisu više tako moćni. Sve je to imalo veze i sa Titovom smrću.
DANI: A u vrijeme Miloševića?
POPOVIĆ: Milošević je do te mere sudije petvorio u sluge, da je sve sto je valjalo - pobeglo! Isponizavao ih je, omalovažavao…Ostali su najgori. Događale su se strašne stvari na koje su tužilaštvo i sudovi ćutali. Pa, Milošević je sudije upotrebio i za izbornu krađu 1996! Sudstvo je izgubilo samopouzdanje i samopoštovanje, a to se jako teško leči.
DANI: Da li je i to dio opšte devastacije o kojoj ste govorili ?
POPOVIĆ: Jeste. Ovo je bila zemlja bezakonja. Milošević je, sećate se, to izneo kao svoj politički program. Rekao je: “Institucijalno - neinstitucionalno, zakonito - nezakonito, ustavno - neustavno… Svejedno!” Znate šta znači kada tako nešto kažete sudovima?! Evo, vidite, slušali smo jedno vreme kako će suđenje za ubistvo Zorana Đinđića biti fer, dobro organizovano…Dovedene su najbolje sudije, napravljen je Specijalni sud…Ne možete da verujete šta se tamo desšvalo! Ne govorim o pritiscima, nego o neznanju koje je stravično. To su komunisti mnogo bolje radili. Zatekli su “klasno nepodobne” sudije, od kojih su neke najurili i na njihova mesta doveli decu pravo sa fakulteta, ali i neke bez njega. Ako ste “naš”, onda nema problema. Međutim, svaki od tih novih sudija je imao nekog od “klasno nepodobnih” mentora, koji je te mlade ljude učio, kontrolisao, pisao im presude, preneo znanje i standarde. A ovde je odavno najureno sve što je valjalo.
DANI: Zašto ste prihvatili da budete advokat u procesu suđenja ubicama Zorana Đinđića?
POPOVIĆ: U advokaturi postoji pravilo obaveze prema klijentima. Zoran Đinđić je bio moj klijent još od 1971. godine. Kada se početkom devedesetih vratio iz Nemačke, pozvao me je da uđem u Demokratsku stranku. Međtim, nisam želeo da se bavim politikom.
DANI: Kako niste?! Pa, uvijek ste se bavili politikom!
POPOVIĆ: Pa, ne znam baš…Možda ste u pravu…Rekao bih da mi se politika uvek nekako mešala u posao… Voleo sam Zorana Đinđića. Poslednji put smo se videli u vreme protesta 96/ 97…O ovome prvi put govorim… Video sam se sa Zoranom na kratko. Kažem: znaš šta, Zorane, znam da te sada svi savetuju, ali hteo bih nešto da ti kažem. Ne moraš ništa da mi odgovaraš. Razmisli! Mislim da vam je ovo prilika da otvorite priču o zločinima, o odgovornosti…Ljudi će na to pristati. Ljuti su, besni na Miloševića. Sada je momenat da i to pocneš polako da provlačiš. “Znaš da mi prebacuju to što sam išao na Pale” - kaže.
Niko te neće pitati. I ako pitaju, reci: bio sam zaveden, nisam razumeo. Živim u SAD i shvatam da je identitet Srbije zapravo vezan za zločin. Ako prema tome ne budete imali stav, i sami ćete biti tretirani u odnosu na Miloševićeve zločine. A onda i sav taj svet koji je na ulici zna da se jednom mora sa tim stvarima suočiti. Mislim da je vrlo važno da pobediš Miloševića pod tom zastavom. Zločini moraju biti dokazani, mora biti jasno zašto on pada. To će svi razumeti. Imaćete podršku - ubeđivao sam ga.
DANI: Nije Vas poslušao?
POPOVIĆ: Mislim da niko od njih troje (Zoran Đinđić,Vuk Drašković i Vesna Pešić - lideri koalicije “Zajedno”, op.T.N.) nije razumeo raspoloženje građana. Mislim da su, iz nekog svog straha, potcenili svet koji ih je sledio… Znate, ne volim da, kao što to danas mnogi ćine, ističem da sam sa Zoranom bio blizak. Nismo bili bliski, ali sam ga voleo. Bio je simpatičan, znatiželjan, pametan, mangup. Imao je te šaljive oči, znao da bude vrlo drag…Bio sam deset godina stariji i prema njemu imao odnos starijeg brata… Bio sam očajan kada se to desilo.
DANI: Ako se ipak formira ta vlada sa DS-om na čelu, da li je to uslov otkrivanja političke pozadine atentata?
POPOVIĆ: Ne. Stvari neće ići u tom smeru. Najava mogućnosti otvaranja priče o političkoj pozadini ubistva na neki način objašnjava zašto se ovi tako grčevito drže vlasti.
DANI: Osim premijerskog mjesta, vidite da Koštunica u svim kombinacijama traži policiju i BIA?
POPOVIĆ: To je logično. Traži potpuni imunitet i zato želi vlast po svaku cenu. Amerikanci bi rekli: jaše tigra. Tigar može da se jaše, ali postaje opasno ako se skinete sa njega. Može da vas pojede. Otkrivanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića bi bio pravi katarzični trenutak, trenutak velikog preokreta.
DANI: I kada će on konačno doći?
POPOVIĆ: Ne verujem da će se to dogoditi za mog života.
Vesna Pešić je bila u pravu: privilegija je upoznati Srđu Popovića. Mihajlo Mihajlov, Mića Popović, Dobrica Ćosić, Željko Ražnatović Arkan, Franjo Tuđman, Dobroslav Paraga, Andrija Artuković, Vojislav Šešelj – samo su neka od imena koje je, tokom advokatske karijere, branio Srđa Popović. Kao advokat Ružice Đinđić, u znak protesta zbog činjenice da nije do kraja rasvijetljena politička pozadina atentata na prvog demokratskog predsjednika srpske vlade, Popović je odbio da iznese završnu riječ. Rekao je da će to učiniti kada za to dođe vrijeme. Sudeći po onome što se u Srbiji događa nakon 11. maja, neizvjesno je da li će ikada.
DANI:Drama formiranja nove srpske vlade neminovno je morala dobiti ton lakrdije čim se u nju uključio Vaš nekadašnji klijent, Vojislav Šešelj. Šta je izjavom da je Zvezdan Jovanović “novi Gavrilo Princip,” želio da poruči?
POPOVIĆ: To je bio njegov način da se uplete u pregovore o vladi. Naime, radikali i Koštunica znaju da su na proteklim parlamentarnim izborima slabo prošli i trude se da po svaku cenu nekako formiraju vladu. Uvereni su da je Socijalistička partija Srbije mnogo bliža njima…
DANI: Pa, da li je?
POPOVIĆ: Jeste, ali ne zaboravite da je SPS pre svega besprincipijelna stranka. Kada je o Šepelju reč, on misli da je konačno došao momenat da neke stvari zakuca, da ih dovede do kraja.
DANI: Koje stvari?
POPOVIĆ: Dok demokrate plaše građane pričom da bi radikalska vlada značila povratak Miloševića, a SRS i narodnjaci to nevesto negiraju, Šesšelj im iz Haga ovim poručuje: Da, tačno je! Značila bi upravo to: povratak u devedesete!
DANI: Ali, zašto to radi?
POPOVIĆ: Zato što ne razume da su se stvari, otkako je otišao u Hag, u jednom delu promenile. Radikali očigledno shvataju da im je tom izjavom Šešelj naneo štetu, pa sada pokušavaju da se pravdaju pričom da njihov predsednik nije hteo da veliča atentat, nego da kaže da Zvezdan Jovanović nije ubica. Tomislav Nikolić je mnogo ciničniji i mnogo pragmatičniji od Šešelja i, otkako je na njenom čelu, stranku je podigao, povećao joj rejting….
DANI: Ne čini li Vam se da je ova Šešeljeva glupost zapravo imala za cilj da Nikolića i one radikale koji bi simbolično voljeli da sa revera konacno skinu bedž “haškog vojvode”, podsjeti na to ko je gazda, da im podvali i ne dozvoli da se suviše odmaknu od njega?
POPOVIĆ: Tako je! Šešelj ne dozvoljava da se ta stvar rasplinjava. Misli - pobedićemo i to pod svojom zastavom. Videli se da Mirčić, kandidat za ministra policije u eventualnoj vladi radikala i Koštunice, pokušavajući da objasni šta je njihov vođa mislio, ide korak dalje, pa preti da će, postane li ministar, obnoviti proces za ubistvo Zorana Đinđića. To je glupost! Istragu može da otvori samo sud i to na predlog tužilaštva. Funkcija ministra policije sa tim stvarima nema nikakve veze…
DANI: Ali je simptomatična zato što pokazuje na koji način oni dozivljavaju vlast.
POPOVIĆ: To deluje zastrašujuće! Mirčić misli da kao ministar policije može da radi šta god hoće. To su signali koje radikali šalju jednom sloju srpskog društva koji takve stvari voli da sluša. Čudi me kada ljudi rezultate izbora povezuju sa strankama, kada računaju, kalkulišu, prve koalicije…Nisu ovde stranke problem.
DANI: Šta je problem?
POPOVIĆ: Problem je društvo koje za te stranke glasa. Ne mogu da zamislim koji to milion ljudi glasa radikale. Kada tako nešto kažete, odmah vas optuže kako 30% građana proglašavate idiotima. Ne! Treba se suočiti sa činjenicom da živimo u zemlji u kojoj je 50% stanovništva polupismeno, neobavešteno, zatrovano medijima koji su finansirani iz nepoznatih izvora… Kada takav čovek izađe na biralište, siguran sam da on jednostavno nema pojma za koga je glasao. Kaže - nešto mu se dopalo.
Šta mu se dopalo?! To što će da hapse, što će rehabilitovati Legiju… Demokratija ima smisla kada imate jednog ekonomski nezavisnog i dobro obaveštenog birača, nekoga ko ima informacije i ume da misli. Inače, to prosto brojanje glasova iza kojih ne znate šta stoji, to je glupost! Izvinite, pa taj narod je više puta birao i Slobodana Miloševića! Nisam uopšte impresioniran brojevima. Možemo sutra izaći na izbore i izglasati da su dva i dva pet, ali oni to nikada neće biti. O istinama se ne glasa.
DANI: Vidjeli ste da je Vlada na proslonedeljnoj sjednici jednoglasno osudila Šešeljevu izjavu. Je li Vas iznenadio Koštunicin glas u tom smislu?
POPOVIĆ: Ne. Znate zašto? Tokom suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, tražio sam da se saslušaju neki funkcioneri Demokratske stranke Srbije zato što su oni svojim nezakonitim ponašanjem sebe učinili sumnjivim u smislu da su imali interes da se tako nešto dogodi. Atentatore su - hajde da to tako kažemo - podržavali na jedan veoma neobičan način. S obzirom na to da je sud odbio moj predlog, sumnja je ostala. Sada ih je Šešelj stavio pred nemoguć izbor. Ako bi ćutali, dodali bi još jedan kamen u tu ogromnu zgradu sumnje. Ljudi bi rekli: pa, naravno! Ovako, ta osuda ih ništa ne košta.
DANI: Zašto je sud odbio taj Vaš predlog?
POPOVIĆ: Objašnjenje je bilo nategnuto i pravno nepismeno. Navodno, advokati su izneli sve dokaze koji se tiču neposrednih izvršilaca, a tužilac ne vodi nikakav proces protiv onih koje želimo da saslušamo. Međutim, tražio sam samo da se ispitaju političke okolnosti kako bi se utvrdilo smisao događaja, motivacija, šta su ti ljudi hteli, zašto su se tajno viđali sa Legijom, zašto su pisali pisma Aci Tomiću dok je ovaj bio u zatvoru i molili ga da ćuti, zašto su podržali oružanu pobunu. Oružana pobuna je napad na ustavni poredak. Legija je hteo da dovede nekoga na vlast. Koga? Nije to bilo obično ubistvo u kome ćete utvrditi ko je pucao, gde je ulazna, a gde izlazna rana! Ako je Legija imao nameru da izvrši državni udar, onda moramo utvrditi u čije ime i u čiju korist.
DANI: Osim Koštunice, čije ste još saslušanje tražili?
POPOVIĆ: Dragana Jočića, Radeta Bulatovića, Gradimira Nalića, Aleksandra Tijanića…
DANI: Zašto Tijanića?
POPOVIĆ: Zato što je u jednoj emisiji rekao da zna da su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum, kao nezgodni svedoci, najpre likvidirani od strane SAJ-a, pa bačeni u dvorište te kuće u Meljaku. Rekao je i da su pripadanici SAJ-a od nekoga iz Đinđićeve Vlade dobili 50 hiljada eura za taj posao. Tijanić, naravno, neće direktno da kaže ko je taj čovek, čime unosi neosnovanu i neopravdanu sumnju koja komplikuje sudski proces. Tijanić je, osim toga, bio u Vladi one noći kada se Legija predao.
DANI: Da li je to razjašnjeno?
POPOVIĆ: Mnoge stvari nisu razjašnjene. Jočić se sa Zlatibora helikopterom hitno vratio u Beograd da bi se, bez znanja suda koji to mora da odobri, video sa Legijom. Ministar policije insistira da sa ubicom razgovara u četiri oka, a onda na pitanje o čemu su razgovarali, kaže: Legija je tražio da garantujem bezbednost njegovoj porodici. Pa, čekajte! To se završava za 20 sekundi! Legiji, koji je bio zarastao u bradu , doveli su čak frizera u kancelariju! E, tako se ljudi ne hapse! Osim Tijanića, tu su bili prisutni ministar pravde, šef BIA-e… Umesto što su sa Legijom diskutovali dva i po sata, trebalo je da ga predaju u “29. novembar”, pa onda u Centralni zatvor.
DANI: Zašto su stvari, bez obzira na presudu, ovdje i dalje užasno zamućene?
POPOVIĆ: Da bi se to razjasnilo, sve treba staviti u jednu mnogo širu sliku. DANI:Na šta mislite?
POPOVIĆ: DOS je 5. oktobra odlučio da ide do kraja i zato su izveli toliko ljudi na ulice. Istovremeno, lideri DOS-a su od Miloševića i Pavkovića, tadašnjeg načelnika Generalštaba, dobijali signale i poruke da ne pokušavaju da sruše vlast na ulici. Postojala je dilema - da li da se upuste u revoluciju koja je značila neizvesnost i ljudske žrtve.
Zoran Đinđić je shvatilo da bi takav korak predstavljao ogromni rizik, tako da se išlo na nešto drugo. Napravljeni su dilovi sa Miloševićevim okruženjem, u čemu je pomagala CIA. U igri je bio veliki novac. Neki Miloševićevi ljudi su kupljeni gotovinom, a drugi obećanjima da će biti pošteđeni krivičnog gonjenja. U toj odluci da napravite dil sa Miloševićevim ljudima nalazim odgovor na pitanje zašto se sve kasnije događalo na način na koji se događalo.
DANI: Zašto se događalo?
POPOVIĆ: Dil sa Miloševićem je značio da ste ostavili nedirnut njegov aparat, novac, tajkune… Đinđić je sam o tome govorio: nama se, kaže, preko dana činilo da smo neka vlast, a onda noću, kada bi se vratili kući, shvatali smo da mi od te vlasti zapravo nemamo ništa! Izbor Koštunice je deo te priče.
DANI: Na koji način?
POPOVIĆ: Koštunica je bio prihvatlji za ovu drugu stranu za koju Đinđić nije bio nikako. Mislim da je Koštunica pre pristanka da prihvati tu kandidaturu išao na konsultacije kod Dobrice Ćosića…
DANI: Zasto kod Ćosića?
POPOVIĆ: Da mu se ne bi zamerilo što sadi tikve sa Đinđićem…Setite se da je sam Milošević, nekoliko dana pre proglašenja te kandidature, dao izjavu: nije Koštunica problem! Problem je Đinđić! I to je tačno! To je bio signal ljudima da private Koštunicu jer je on, je li, pola nas. To je sam kasnije pokazao.
DANI: Kako?
POPOVIĆ: Tako što je od prvog trenutka ponavljao da nema revanšizma, nema lustracije, nema Haga, obračuna sa Miloševićem jer je on, Bože moj, predsednik najjače opozicione stranke…Koštunicin inauguracioni govor je bio antiklimaks u odnosu na ono sto se događalo 5. oktobra. Tri meseca je članstvu SPS-a, službama, tajkunima trebalo da shvati da im se ništa neće dogoditi, da su odlično prošli i da ništa nije izgubljeno…
DANI: Rekli ste da je Koštunica tražio zeleno svijetlo od Dobrice Ćosića…
POPOVIĆ: Ne samo od njega. Sećate se da je počeo da se viđa sa generalima, sa…Ne mogu ni da zamislim sa kim se sve jos viđao. Cilj je bio da se spase velikosrpski projekat, da se ništa ne promeni…
DANI: Kome je bilo u interesu konzerviranje stanja?
POPOVIĆ: Pre svega onima koji su, pored Miloševića, bili odgovorni za stvari koje su se ovde dešavale. Pa, ne mislite valjda da je Milošević bio sam za sve odgovoran?!
DANI: Sudeći po izjavama njegovih saradnika, formalnih i neformalnih savjetnika koji su prekrajali granice, generala, popova, ispada da je za sve bio kriv samo Milošević!
POPOVIĆ: Naravno! Svim tim najrazličitijim kandidatima za Hag je bilo u interesu da se konzervira Miloševićev sistem, da sve ostane kako je bilo. Kada me pitate o Ćosiću, njegova najveća uloga je bila to što je krajem osamdesetih jedan značajan deo nekadašnje opozicije komunističkom režimu predao u ruke Miloševiću.
To su ljudi koji su formirali javno mnjenje. Sećam se da sam Dobricu jednom sreo na ulici sutradan pošto je bio kod Miloševića na večeri. “Čujem da ste bili kod Miloševića. Kako je bilo?” - pitao sam ga. “Fascinantno! Fascinantno!”- ponavljao je.
DANI: Čime je bio toliko fasciniran?
POPOVIĆ: Reći cu Vam: Milošević je pokazao spremnost da u realnost prevede sve fantazije tog Dobricinog srbustvujućeg kruga SANU. Jer, Dobrica mu je verovatno rekao: pa, to ne može bez rata! I?! U čemu je problem?! - pitao je Milošević. Naravno da je to Dobricu fasciniralo. Mislio je: e, ovo je čovek! Takav nam treba!
DANI: Na koga jos mislite kada kažete “srbustvujući Dobricin krug”? Na kružook iz Simine 9A?
POPOVIĆ: Na dosta njih, od kojih su se neki, kao Mihiz, Žika Stojković, Mića Popović, ubrzo opametili. Ali, u tom prvom, odlučujućem trenutku kada se očekivalo da Beograd Miloševiću pruži neki otpor, na scenu je stupio Dobrica i obezbedio Miloševićevoj politici podršku. To je bio udarac. S obzirom na to da je Milošević nastupao kao dvoglava aždaja - bio je i nacionalista i komunista - to je imalo za posledicu da se i opozicija podelil na isti način. Tako je, recimo, Voja Koštunica, kao svoju istorijsku misiju zacrtao pobedu nad komunizmom.
DANI: Ispod tog antikomunizma se, zapravo, krio nacionalizam.
POPOVIĆ: Naravno! S tim što se nacionalizam, osim po nekoj apstraktnoj ideologiji, u šustini ni po čemu ne razlikuje od komunizma. I to je kolektivizam, vođa, zastave…U komunizmu je vrhovni interes radnička klasa, dok je ovde nacija. Sve ostalo je isto. Sa druge strane,.Đinđić je imao je za cilj da od Srbije napravi modernu zemlju.
Zato se nekada, iz čisto pragmatičnih razloga, iako levičar još od 1968, poklanjao nacionalizmu, priznavao da je slab. Hteo je da menja Srbiju sa manjinske pozicije. Mislim da je gnev Koštunice i “patriota” prema Đinđiću bio razumljiv. Đinđić ih je varao.
DANI: Kako ih je varao?
POPOVIĆ: Krstio se, uvodio veronauku u škole, pričao o nekakvim specijalinim odnosima sa RS…Varao je i Koštunica je bio u pravu kada ga je optuživao da je neiskren. Bio je u manjini i pokušavao je da im podvali, da ih prevesla, prevede na svoju stranu. Bio im je kost u grlu. Minirao je ceo plan. Na drugoj strani, Koštunica je imao zadatak da sačuva devedesete, da čeka da sa radikalima i SPS-om dođe na vlast.
Davao je nejasne, dvosmislene izjave, odmah došao u sukob sa Đinđićem. Đinđić je pokušao da manevriše i ubijen je zbog svoje veštine. Bio je revolucionar i nije ga zanimalo da li je nešto legalno ili nije. Sastajao se sa zapadnim političarima, savetovao se, verovao im. Ovde nije imao nikakvu podršku. Nju je imao Koštunica i Đinđić je razmišljao kako da ga se politički reši.
DANI: Riješio ga se onog trenutka kada je ukinuta SRJ.
POPOVIĆ: Tada je Đinđić ubijen. Nastao je šok, vlada se odmah raspala i cilj atentata je postignut. Legija je kazao da su patriote došle na vlast. Koštunica se tokom ovih osam godina samo razotkrivao. Neki od nas već dve, tri godine znaju da su njegovi glavni favoriti radikali, ali da to ne sme da prizna.
DANI: Zašto?
POPOVIĆ: Jer još uvek nemaju tu većinu, još uvek nisu pobedili. Koštunica stalno gubi glasove, jer sve više ljudi primećuje šta on zapravo radi. Od 5. oktobra do danas pokušava da restaurira poredak koji je bio uspostavljen krajem osamdesetih. Koalicija sa radikalima je šok za sve više clanova DSS-a.
DANI: Vidjeli ste u novinama priču da se Koštunica, ako ne uspije da formira vladu sa radikalima, povlači iz politike? Vjerujete li u to?
POPOVIĆ: Verujem, zato što mislim da je on obavio posao, da je izvršio zadatak koji je dobio 5. oktobra. Razotkriven je i više ne može da ima ulogu koju je imao. Zato se povlači.
DANI: Bez obzira na pad rejtinga o kome govorite, zar ne mislite da je Koštunica i dalje u svijesti jenog velikog broja ljudi ostao mjera patriotizma?
POPOVIĆ: Jeste, ali najpre zato što je u svesti jednog broja građana i dalje čovek koji je srusio Miloševića, ali i zato što sto je inteligentan i što, kao opsesivna ličnost, od svih srpskih političara jedini uvek misli nekoliko poteza unapred. Koštunica je bio štreber, odličan student. Ne izlaže se mnogo, ne meša se sa ljudima, sedi u svom kabinetu i rešava političke stvari kao šahovski problem. Uvek razmišlja unapred. Kao i Milošević, vodi izgubljenu bitku u kojoj je pobeda to da nam ukrade još malo vremena.
Mislim da je sada već psihološki upao u jedno stanje u kome shvata poraz i samo želi da to što više košta. Međutim, za razliku od mnogih, mislim da je ovaj politicki trenutak za nas veoma povoljan.
DANI: Kako to mislite? Pa, svi su u panici, svi se pitaju - šta će biti!
POPOVIĆ: Nije bitno. Ovde je konačno povučena jasna linija razdvajanja. Danas prvi put imamo na tapetu teme koje su zaista suštinske. Ovo je sukob dve konzistentne vizije, dva puta - jedan u prošlost, drugi u budućnost - i to jeste tema. Više se ne sporimo oko budalaština.Ovo je pravo, istorijsko pitanje srpskog naroda. Oko njega se dvesta godina lome koplja. Osim toga, idealan trenutak je i zato što danas, prvi put u istoriji, ovima koji su za Evropu, ta Evropa pomaže. DANI: Zašto je sada Evropa odlučila da pomogne Srbiji?
POPOVIĆ: Zato što je stvorena jedna nadnacionalna, istorijska zajednica kojoj smetamo. Ne znaju šta će sa nama. Srbija u Evropi je i njihov interes. Ovaj trenutak izgleda strašno zato što se klatimo, zato što smo na ivici, ali, u suštini, ovo je veliki napredak.
DANI: I šta mislite: šta će Srbija odlučiti?
POPOVIĆ: Mislim da narodnjaci i radikali mogu da smetaju i smetaće još neko vreme, ali, svi istorijski, geografski i politički razlozi su na drugoj strani.Tragično je to što je ova zemlja tako zaglibljena u porazu koji neće da prizna. Primećujem da, recimo, kada sportisti pobeđuju na nekim takmičenjima, reakcije ljudi su neverovatne. Jednom sam tako stajao u kolima zaglavljen u nekoj gužvi, na mostu, dok su pored mene prolazili navijači koji su proslavljali pobedu. Na licima tih ljudi ne vidite radost. Oni ne slave.
DANI: Nego?
POPOVIĆ: Oni su besni: sad smo vam pokazali! Ljudi drže flašu rakije u rukama, urlaju, ali vidite da nisu radosni. To je bes, inat! Onda shvatite zašto glasaju za radikale. Njima se sviđaju svi koji ne priznaju poraz. Ne, ne! Sve je bilo u redu i dalje ćemo u istom smeru, nismo poraženi. Samo žele to da čuju. Sve drugo je bolan povratak u realnost.
Donji Milanovac — Predsednica Fonda “Dr Zoran Đinđić” Ružica Đindić osudila je izjavu Vojislava Šešelja kojom slavi Zvezdana Jovanovića, poredeći ga sa Gavrilom Principom.
Ružica Đinđić (FoNet, arhiv)
Ružica Đinđić ocenila je da je Šešeljeva izjava potvrda da je ubistvo politički motivisano.”Tom izjavom Vojislav Šešelj je naneo više štete sebi i svojoj stranci zato što je to politička izjava i politička kvalifikacija onoga što se desilo mom mužu”, rekla je Ružica Đindić.
“Mi smo tokom ovih pet godina i insistirali na tome da je to bio politički atentat i politički zločin i, ovakvom njegovom izjavom, on je to zapravo i potvrdio. Tako da je to nama i potvrda onoga što je on mislio o samom svom neistomišljeniku i ono što se desilo mom mužu je potvrda takvog jednog razmišljanja i mišljenja”, ocenila je Ružica Đinđić.
Podsetimo, juče je i Vlada Srbije jednoglasno osudila izjavu haškog optuženika i lidera SRS-a Vojislava Šešelja. Ministri iz DSS-a, pa i sam premijer, na sednici Vlade, na predlog iz DS-a, glasali su za osudu Šešeljeve izjave.
Oni, međutim, ne misle da ovakva izjava Vojslava Šešelja može da bude prepreka da se formira vlada sa njegovom strankom. Portparol DSS-a Andreja Mladenović kaže da izjava Vojislava Šešelja kojom se abolira Zvezdan Jovanović nije bila tema razgovora sa radikalima.
“To niti je tema niti je moguće niti će se desiti, mislim, da se to koristi. Ja ne negiram da se dogodilo”, kaže Mladenović.
A Demokratska stranka saopštila je da je Vojislav Šeselj u Hagu “potvrdio da on lično pravi novu vladu Srbije sa Vojislavom Kostunicom na čelu”.
DS podseća da je DSS u predizbornoj kampanji negirao da je postignut pakt Šeselj-Koštunica, ali, kako navode demokrate, to se odmah posle izbora pokazalo istinitim. Vlada DSS-a i SRS-a, koju bi faktički vodio Vojislav Šeselj, odmah bi poništitila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a sada se otkriva i namera da se amnestiraju ubice premijera Đinđića, kao i ubice sa Ibarske magistrale.
“Dogovor sa radikalima je da se Zvezdan Jovanovic i Milorad Ulemek Legija pretvore u heroje po kojima će biti nazivane ulice i škole”, saopštava DS.
“Podrška kriminalnom činu”
Atentat na premijera smatra se i kriminalnim činom i napadom na državu, kaže sudija Maja Kovačević.
“Veličanje atentata je podrška tom kriminalnom činu i izraz nepoštovanja države. Čovek koji je na čelu stranke koja pretenduje da vodi ovu državu morao bi to znati i imati više poštovanja za institucije te države”, smatra ona.
Za ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije Zvezdan Jovanović osuđen je na 40 godina zatvora, i to kao neposredni izvršilac. Predmet je sada u Vrhovnom sudu.
Zastupnik porodice Đinđić Srđa Popović očekuje da će prvostepena presuda biti i potvrđena jer niko ne želi da se o tome dalje priča a pogotovo da se otvara politički aspekt ubistva.
U međuvremenu, u jednom dnevnom listu Šešelju se zahvalila i supruga Zvezdana Jovanovića, osuđenog da je ubio premijera Đinđića. Izvor: B92.
Donji Milanovac — Predsednica Fonda “Dr Zoran Đinđić” Ružica Đindić osudila je izjavu Vojislava Šešelja kojom slavi Zvezdana Jovanovića, poredeći ga sa Gavrilom Principom.
Ružica Đinđić (FoNet, arhiv)
Ružica Đinđić ocenila je da je Šešeljeva izjava potvrda da je ubistvo politički motivisano.”Tom izjavom Vojislav Šešelj je naneo više štete sebi i svojoj stranci zato što je to politička izjava i politička kvalifikacija onoga što se desilo mom mužu”, rekla je Ružica Đindić.
“Mi smo tokom ovih pet godina i insistirali na tome da je to bio politički atentat i politički zločin i, ovakvom njegovom izjavom, on je to zapravo i potvrdio. Tako da je to nama i potvrda onoga što je on mislio o samom svom neistomišljeniku i ono što se desilo mom mužu je potvrda takvog jednog razmišljanja i mišljenja”, ocenila je Ružica Đinđić.
Podsetimo, juče je i Vlada Srbije jednoglasno osudila izjavu haškog optuženika i lidera SRS-a Vojislava Šešelja. Izvor: B92.
Klovn (Pajac) koji ubja ponovo se oglasio. Ponovo je pustio svoj lavež koji je prvo koštao ljude širom bivše Jugoslavije, zatim njegov govor koji je najavljivao krvavo proleće 2003., koje se na veliku žalost i obistinilo. U svom poslednjem izlaganju opet je napao svoju već mrtvu žrtvu. On ima strah od nje čak kada ona više fizički nije prisutna. Nažalost ta žrtva je bila dr Zoran Đinđić.
Pajac se izjasnio ovako: “Ja verujem da je Zvezdan Jovanović lažno optužen, a da nije - uživao bi slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji”. O sistemskoj grešci koja je stvorena pa je Gavrilo Princip postao heroj već sam govorio, a ona se nažalost još jednom pokazala kao ispravno identifikovana greška. Stoga menjajmo stvari, pošto je ovo i indirektan signal da su svi sledbenici ideje dr Zorana Điniđa domaći izdajnici i stari plaćenici. Kada čovek poput Haškog pajaca koji ubija pusti takvu poruku veoma rado se svrstavam u tu grupu. Pošto je dr Zoran Đinđić otelotvorenje ideje istine, ljubavi, hrabrosti, poštenja, slobode i drugih pozitivnih osobina. Nije on u strahu od samog dr Zorana Đinđića on je u strahu od njegove ideje!
Hag, Beograd — Vojislav Šešelj izjavio je u Hagu da Zvezdan Jovanović, osuđeni ubica premijera Srbije Zorana Đinđića, zaslužuje “slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji”.
“Ja verujem da je Zvezdan Jovanović lažno optužen, a da nije - uživao bi slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji”, rekao je lider Srpske radikalne stranke tokom unakrsnog ispitivanja svedoka optužbe Asima Alića pred Haškim tribunalom. Prvostepeni sud u Beogradu osudio je Jovanovića na 40 godina zatvora zbog ubistva Đinđića.
Tribunal sudi Šešelju po optužnici za zločine nad nesrbima u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH u periodu 1991-93.
Šešelj je sugerisao da je svedok Alić lagao kada je tvrdio da je Zvezdan Jovanović bio jedan od četvorice srpskih paravojnika koje je, kao zamenik šefa policije u Zvorniku, ispitivao nakon što su uhapšeni početkom aprila 1992, dan pre napada srpskih snaga na grad.
Predmet sa žalbama na presudu Miloradu Ulemeku i Zvezdanu Jovanoviću za ubistvo premijera Zorana Đinđića nalazi se u Vrhovnom sudu Srbije, o čemu možete čitati u posebnoj vesti.
DS: Da li je to politika DSS-a?
Demokratska stranka osudila je kao sramnu izjavu lidera SRS-a Vojislava Šešelja kojom osuđenika za ubistvo premijera Zorana Đinđića Zvezdana Jovanovića proglašava herojem i zalaže se za njegovo oslobađanje i pitala Vojislava Koštunicu da li pakt DSS-SRS podrazumeva to oslobađanje.
“Anticivilizacijske izjave i stavovi Vojislava Šešelja dobro su poznati, ali je zabrinjavajuce da je nakon pakta Šeselj-Koštunica to politika koju će DSS i SRS zajednički sprovoditi ukoliko formiraju vladu na čelu sa Vojislavom Koštunicom”, piše u saopštenju DS-a dostavljenom medijima.
Demokratska stranka je javno pitala premijera i lidera DSS Vojislava Koštunicu “da li pakt Šešelj-Koštunica podrazumeva i puštanje na slobodu ubica premijera i svih osuđenih za organizovani kriminal, kao što je to Tomislav Nikolić već najavio”.
“Pokazalo se da su naša upozorenja o postojanju pakta Šešelj-Koštunica bila tačna i da je Vojislav Koštunica spreman da vrati Srbiju u devedesete i prekine dalje evropske integracije Srbije zarad pukog očuvanja na vlasti”, navedeno je u saopštenju DS-a.
LDP: Šešelj organizator ubistva
Lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović poručio je “da Vojislav Šešelj odbranom Zvezdana Jovanovića pokušava da izbegne krivičnu i političku odgovornost za ono što je svojom politikom učinio Srbiji i njenim susedima”.
“Šešelj je, kao organizator ubistva Zorana Ðinđića, uporište zločinačke politike koja se ostvaruje kroz koaliciju SRS-DSS. On je sada u Hagu pošteđen svega sa čim će morati da se suoči pre ili kasnije, kada bude dostupan sudovima ove zemlje, a to je odgovornost za politiku mržnje, netrpeljivosti i zločina prema svima koji su se takvim idejama suprotstavljali”, izjavio je Jovanović.
Jovanović je naglasio da je Šešeljeva izjava “još jedna sramota za Haški Tribunal koji je umesto mesta za pravdu postao pozornica nepravde i primitivizma”.
“Najmanje što je sudija morao da uradi je da opomene i kazni Šešelja za takvu izjavu, ali ono što je on propustio da uradi, učinićemo mi u Srbiji kad nam postane dostupan”, rekao je Čedomir Jovanović.
Napokon, pre dva dana u Srbiju je stigla sjajan vest. Potpisan je sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Evropskom unijom (EU). To je prvi ugovoreni odnos sa tom zajednicom što je sjajna vest.
Samo do njegovog potpunog sprovođenja moramo sačekati i ratifikaciju koja će se moći obaviti tek po potpunom ispunjavanju obaveza prama Haškom tribunalu. Ma koliko se to nekom dopalo ili ne tako mora biti. Tako mora biti ne zabog investicija i novca koji bi se slio u državu već zbog jedne mnogo značajnije stvari.
ODGOVORNOSTI PREMA ZLOČINU!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Zamislite Nemačku bez Nimberškog procesa posle drugog svetskog rata. Da nije bilo Nimberškog procesa pobeda nad nacizmom i fašizmom posle II Svetskog rata ne bi bila potpuna.Tako ni danas u Srbiji u čije su ime činjeni zločini od strane tadašnje vladajuće strukture moraju da odgovaraju. Obzirom da naši sudovi nisu u stanju da im sude i da bi ih oslobodili pošto sudstvo još nije u potpunosti ojačano mora da im se sudi u Hagu, a i to je usotalom naša obaveza ako želimo da budemo članovi UNa.
Zbog čega to spominjem?
Odmah po završetku ceremonije potpisivanja SSPa počela su oglašavanja političkih stranaka unutar Srbije o istom. Predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) i nažalost predsednik vlade Koštunica dr Vojislav sporazum je proglasio veleizdajom, a zločinac i član Srpske radikalne stranke (SRS) Tomislav Nikolić je u svojoj ludoj glavi tu izdaju povezao sa potpisivanjem sporazuma Cvetković-Maček koji je u to vreme doveo do stvaranja banovine Hrvatske, a sada se u tominoj glavi vrti republika Kosovo koja je priznata SSPom iako je sporazum po tom pitanju u potpunosti neutralan i poziva se na rezoluciju 1244. Takođe je zanimljivo da su obojica spomenutih političara sledbenici politike Milana Nedića koji je služio Nemcima pri okupaciji Jugoslavije u II Svetskom ratu i bio predsednik vlade u okupiranoj Jugoslaviji. O povezanosti ovih stranačkih lidera sa neofašizmom i neonacizmom sam pisao ranije tako da neću sada gubiti vreme na to (koga zanima neka pogleda arhivu).
Zbog toga je važno ispuniti Hašku obavezu. Borisu Tadiću predsedniku Srbije svaka čast na tome što je smogao snage da potpiše SSP iako je njegov dojučerašnji koalicioni partner Koštunica udarao na sva zvona da je sporazum ne važeći. Tadić je verovatno smogao snage za taj korak prvenstveno zbog toga što je Liberalno demokratska partija (LDP), Čedomira Jovanovića sve jača, a zanimljivo je i istraživanje u kojem se pokazuje da su glasači DSa (stranke Borisa Tadića) u 96% podržali SSP dok su birači LDPa100% podžali SSP, dok je ukupna podrška građana 66% što pokazuje dvo trećinsku opredeljenost građana za dalje Evropske integracije Srbije što je sjajno.
Koja je bila uloga LDPa kao opozicione stranke u dobijanju SSPa?
Lider LDPa, Čedomir Jovanović prošle nedelje je bio u poseti Briselu gde je pričao sa svim zvaničnicima istog, ta poseta se desila neposredno posle posete delegacije DSa. Jovanović je tada potvrdio čvrstu podršu potpisivanju SSPa između Srbije i EU, a takođe je bio i u nedavnoj poseti Sloveniji koja trenutno predsedava Evropskom unijom. Te posete su verovatno dale snage i EU i predsedniku Tadiću da potpišu sporazum. LDPova podrška Tadiću je samim tim označila LDP kao stranku koja je veoma čvrst saveznik DSu u budućoj vladi kada su u pitanju integracije Srbije u EU.
Stoga svi oni koji žele brzo uključenje Srbije u EU treba da glasaju za LDP pošto je to jedina stranka na našoj političkoj sceni koja je spremna da ispuni taj zadatak u saradnji sa DSom i prvenstveno građanima. Jak LDP znači slab DSS, a slab DSS znači umanjivanje šanse dolaska fašističkih snaga na vlast u Srbiji i povratak u devedesete. Stoga, 11. 05. pre nego što uzmete olovku u ruke i zaokružite određenu stranku doboro razmislite i donesite odluku.
Ja sam je doneo. GLASAM ZA LDP! Pošto se njihovi principi razlikuju od svih drugih stranaka u Srbiji i pošto su to principi koji brzo uvode Srbiju u EU!
ŠIRI DALJE!
P.S. Svima želim srećan “1. maj” međunarodni praznik rada.
Šta je uzrok naše sklonosti da silne poraze pretvaramo u strahovite “pobede“, a da zločince pretvaramo u “heroje“? Naranvo u tome prednjači “Boj na Kosovu“, koji da budem do kraja precizan u istoriji se vodi kao nerešena bitka jer su vođe iz obe bitke poginule, a bilo je i ogrmonih gubitaka na obe strane. Naravno, pošto je tadašnje Osmanlijsko carstvo bio nadmoćnije od tadašnje Srbije u narednom naletu oni su bez ikakvog otpora pokorili Srbiju. Zbog čega to spominjem? Spominjem zbog toga što je se osvajanju tako moćnog neprijatelja u narodu morao “roditi” heroj koji bi zavrteo Turcima uši. Taj heroj postao je “kraljević Marko”.
Srpski epski heroj, Kraljević Marko bio je junak iz ciklusa narodnih pesma koji nosi njegovo ime. Što nam samo govori o tome da je narod u Srbiji bio pod ogromnim mukama kada se morao uhvatiti za slamku kao što je Marko Mrnjavčevića (Kraljevića Marko). Koji je postap Turskoi vazala po pogibiji njegovog oca Vukašina Mrnjavčevića u Maričkoj bitci koja je prethodila Kosovskom boju. Naranvo, epske pesme su bile spevane u toku 500 godina Turske vladavine nad Srbijom.
Takvo stanje je trajalo sve do 1804. godine dok se narod nije podigao pod vodstvom Karađorđa kojeg je pred drugi Srpski ustana 1814. ubio njegov kum vojvoda Vujica Vulićević (organizator), a izvršio Vujicin pandur Nikola Novaković, a ubistvo organizovao drugi kum koji je postao vođa Drugog Srpskog ustanka, Miloš Obrenović. Tu je propuštena šansa da se napravi 1. pozitivan heroj po oslobađanju od Turaka, naredna šansa bio je atentat nad knezom Mihajlom Obrenovićem čovekom koji je pokušao da modernizuje Srbiju te je stoga bio ubije. Podsetimo samo da je on izgradio Narodnopozorište preko puta kojeg danas stoji njegov spomenik, a da ulica u centru Beograda nosi njegovo ime, a atentat nikad do kraja nije bio rasvetljen. Takođe je zanimljivo i to da on nije bio okrenut prema Rusiji već prema Zapadnim silama. Zatim dolazi krvavi maj sa smrću AleksadraObrenovića i Drage Mašin i pokušajem ubistva cele tadašnje vlade u toj majskoj noći, da bi nepunih par godina potom došao novi heroj Srpskog naroda. Tehnički organizator tog prevrata je Dragutin Dimitrijević poznatiji kao Apis.
Taj heroj postao je Gavrilo Princip vođa “Mlade Bosne” koji je sarađivao sa Apisom koji je bio organizator Majskog prevrata. Naima Princip je postao heroj jer je ubio prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Danas mnoge ulice u Srbiji nose njegovo ime, a u knjigama iz istorije on je oličen kao heroj. Moglo bi se reći da je Gavrilo Princip prva gradacija kraljevića Marka, jer je on u svoj svojoj nemoći radi ostvarenja svog cilja “svih Srbi u jednoj državi” izvršio atentat nad Franc Ferdinandom. Taj atentat dolazi u trenutku Aneksione krize i daje odličan povod Austro-Ugarskoj da napadne Srbiju i da tim potezom otpočne Prvi Svetski rat.
Tu dolaze sjajne bitke i pobede i iz Prvog Svetskog rata dobili smo prave heroje poput vojvode Živojina Mišića, Radomira Putnika i mnogih drugih. Pri tom mislim na sve bitke od Cerske bitke, preko Albanske Golgote na koju gledam kao na posledicu atentata nad Feridinadom (ali o tome drugi put) do Solunskog fronta. Prvi kralj (u modernoj Srbiji) i heroj u tom smislu bio je Petar I Karađorđević poznatiji kao čiča Pera čija uloga u majskom prevratu nije sasvim svetla i o tome bi se dalo debatovati, ali u Prvom Svetskom ratu se pokazao kao pravi vođa.
Za vreme međuratnog perioda došlo je do formiranja kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije čiji je prvi kralj bio Aleksandar I Karađorđević koji je ubije u Marseju. Međuratni period je bio propraćen gušenjem komunizma od strane monarhističke vlasti, da bi šestog aprila 1941. neobjavljivanjem rata od strane Nemačke došlo do napad Nemačke na Beograd koji je bio tada glavni grad prve Jugoslavije zbog opravdanog izlaska naroda na ulice uz poznate uzvike. Prva Jugoslavija je pokorena, a mladi kralj Petar II Karađorđević je pobegao u Englesku. U toku drugog svetskog rata narod se deli na Četnike i Partizane, odnsono na patriote i izdajnije (zvuči li vam poznato???). Tu je ostalo dosta stvari nerazjašnjeno tako da neću više o drugom svetskom ratu mada je iz njega izašao najveći heroj koji je vlado drugom, trećom i četvrtom Jugoslavijom. Naravno mislim na Josipa Broza Tita o kojem takođe postoji veoma mali broj istorijski konkretnih podataka pre njegovog dolaska na vlast 1948. pa do 1980. godine.
U toku Titove vladavine može se reći da je država imala miran period sa manje ili više trzavica, ali krajem ‘80.-tih dolazi do bujanja nacionalizma između naroda od kojih je bila sastavljena Jugoslavija.
Došlo je do rata u Hrvatskoj tamo je komandovao general Ratko Mladić, bilo je žrtava i zločina na obe strane, ali zanimljivo je da se Hrvatski general Ante Gotovina našao u Hagu, ali Mladić je i dalje na slobodi. Isti je slučaj i sa Radovanom Karadžićem koji je bio i komadant i političar. On i Mladić smatraju se odgovornima za zločine Bosni i Hercegovini dok se mladić smatra odgovornim i za zločine u Hrvatskoj, ali ni do dan danas se nisu našli pred Haškim tribunalom da objasne svoju ulogu u toku tih ratova koji su se odigravali devedesetih. Njihov najveći zločin je zasigurno Srebrenica, a tu su i granatiranje Dubrovnika, Vukovar i Vinkovci… Tadašnji državni vrh te ratove proglasio pobedničkim. U tim ratovima, kao i u ratu na Kosovu u kojem je glavni general bio Nebojša Pavković činjeni su mnogobrojni zločini, a zločinci su bili proglašeni herojima, a izgubljeni ratovi pobedama.i
Stoga se može reći da je prglašavanje njih dvojice Srpskim “herojima”, a ratove “dobijenima” naredna gradacija izgubljenih ratova i lažnih heroija. Navedeni ratovi kao gradacija Kosovskog boja, a gradacija kraljevića Marka posle Apisa i Principa dolazi i do Karadžića i Mladića pod vodstvom Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića.
Nažslost, tu nije kraj lažnim herojima i izgubljenim ratovima. Naredni lažni “heroj” gradaciom kraljevića Marka jeste Milorad Ulemek Legija, organizator atentata na premijera Srbije, dr Zorana Đinđića, on 12. marta 2003. godine odigrao ulogu koju je Apis odigrao u maju 1903. godine. Danas se on putem tabloida oglašava u javnosti, šalje poruke o spremnosti da brani “svetu Srpsku zemlju”, piše knjige u dokolici, a te knjige imaju veoma veliki tiraž, a i dobar deo birača SRSa deli njegove stavove i smatra ga herojem ( nisam rekoa svi birači ). On je takođe bio učesnik u ratovima devedesetih, organizator više atentata nad Vukom Draškovićem, ubistva Ivana Stambolića ( kuma Slobodana Miloševića) i mnogih drugih zločina.
Postavlja se pitanja.Kada ćemo mi izvući pouke iz isotrije i kada ćemo odbaciti negativno nasleđe unutar naše tradicije koje nam je ostalo kao odbrambeni sistem od Osmanlija koji je u tih petsto godina bio koristan u održanju Srpskog naroda? Kada ćemo se osloboditi teorija zavera i sličnih stvari koje gube svoj smisao u 21. veku i koje su takođe bile korisne u toku 500 godina pod Turcina? Da li ćemo opstati ako neizbacimo te loše stvari iz našeg nasleđa i neusvojimo nove vrednosti jer se u današnjoj Evropi mire Katolici i Protestanti koji su ratovali vekovima?
Beograd — Srđa Popović je izjavio da je policija u trenutku ubistva Zorana Đinđića imala imena i fotografije osumnjičenih.
Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić, to argumentuje time što je policija intenzivno radila na rešavanju pokušaja atentata kod novobeogradske hale Limes. U intervjuu za današnji “Danas”, Popović je rekao da je to razlog što je policija odmah objavila taj spisak posle atentata na Đinđića 12. marta 2003.
“Posle pokušaja atentata kod hale Limes 21. februara 2003, ostalo je nejasno da li je policija, dok je Dejan Milenković Bagzi bio u zatvoru ili kad je već pušten, uvidom u bazne stanice ustanovila veze koje su funkcionisale tog trenutka na tom području. Policijski inspektori su shvatili da je reč o atentatu i da je u to umešan zemunski klan”, kazao je Popović.
Zastupnik porodice Đinđić je objasnio da je pronađen i drugi kamion koji je kupila ista osoba koja je kupila i Milenkovićev i da je policija shvatila da je trebalo da ti kamioni zajedno učestvuju u atentatu na premijera Đinđića.
“Znali su ko je Bagzi. Za to vreme, Ljubiša Buha Čume daje iskaz, van granica države, specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću. Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) upoznata je s Buhinim svedočenjem”, naveo je Popović.
Prema njegovim rečima, Buha je detaljno svedočio o tome da je doneta odluka da se Đinđić ubije, ko je doneo odluku, da su u to umešani Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević i zemunski klan.
“U noći između 11. i 12. marta 2003. tužilac Prijić stiže u Beograd s potpisanom Buhinom izjavom, koja je već mogla da se upotrebi, takva kakva je, na sudu”, objasnio je Popović.
Na pitanje da li podnošenje zahteva za istragu protiv Vladimira Popovića i nepoznatih ministara iz Đinđićeve vlade predstavlja pokušaj pritiska na Vrhovni sud Srbije, jer bi uskoro trebalo da raspravlja o žalbama na osuđujuću presudu za ubistvo premijera Đinđića, Srđa Popović je rekao da misli da to ne može da ima uticaja.
Direktor Radio-televizije Srbije Aleksandar Tijanić uputio je 16. marta tužilaštvu za organizovani kriminal zahtev za pokretanje hitnog postupka po službenoj dužnosti protiv Vladimira Bebe Popovića, ministara iz 2003. godine, funkcionera tadašnjeg MUP-a i Državne bezbednosti.
U zahtevu koji je dostavljen medijima, Tijanić navodi da je povodom petogodišnjice ubistva Đinđića na RTS-u prikazan film “Atentat, medijska pozadina” u kojem svedoci tvrde da je Popović samo nekoliko sati posle ubistva, pre bilo kakve istrage, predao potpredsedniku Upravnog odbora RTS-a kompletan spisak učesnika atentata, njihove fotografije, imena i podatke sa zahtevom da sve to odnese na RTS i objavi u informativnim emisijama. Izvor: Beta i B92
